Жалим, и никада прежалити нећу, што сам много грешио у овом животном току; што нисам чинио дела племенита и узвишена; што нисам био частан и храбар у свим приликама и на сваком месту; што сам вређао и позлеђивао многе танане и дивотне душе; што сам често бивао малодушан, маловеран и мрзовољан…

Жалим, и никада прежалити нећу, што сам у овом животном току чинио грешке за које се, пред Творцем и Васељеном, нећу искупити никада до свршетка овог животног тока, грешке које ћу окајавати у ко зна колико будућих животних токова!

Жалим, и никада прежалити нећу, што сам се тако неспреман, неспособан, немоћан, необразован и непросветљен уопште и појављивао у овоме свету у којему, за овакве попут мене, никада није било нити ће икада бити: ни љубави, ни смираја, ни уточишта…

Жалим… но, можда ћу једном… све то, ипак, и прежалити, те душу своју, сетну вилењачку, заувек исцелити!