Ти си бонаца која мами
да се отисне барка на широко море,
да напне силовито једра, слободна од камених докова
и стиска тиранске жали и рђавог сидра
и плови неспутана као видра,

 

 

раскриљена , разиграна, раздељцима морских бразди
и бокова ишчипканих седефастом пеном
обгрљена модрим сомотом вала,
милује се са моруном и мреном,
далеко од топлих, учмалих лагуна,
далеко од сабљарки речи и јата безличних инћуна

 

 

а она крхка лелујаво таласа,
држећи се слабашно за малене облутке
и обалу о коју се анкер круни…
и већ је, ено, у даљини беласа !

 

 

По Нему капетану ми шаљеш морске звезде
које си изронио из тавних дубина свога бића
и шкољке у којима си скрио знамење
древних тајни Сфинги које дремају на далеком песку
и древних душа које се спознају првим видом.
По харфи моје косе твоји прсти језде

и

преплићу је лагано као свилу ноћи
у мислима мојим твоји се галебови гнезде.
Дахом својим медним оживљаваш пределе
сликане акварелом дуге
и зариш их чежњом
о неком сањаном бивству.

 

 

Ти си коњаник у гори,
што језди сребрном стазом месечине
до мога Млечног пута,
да преда мном положиш свој мач и штит
и срмом антерије се уткаш у звездано предиво…