ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Са својим боговима и богињама разговарам као са браћом и сестрама, као са онима који су ми веома мили и драги, који су од рода и племена мојега, који су од крви и душе моје.

Свако моје обраћање њима није уобичајена молитва као у јудејаца, хришћана и муслимана, већ разговор срцем и душом, разговор мислима и осећањима, разговор у сновима и визијама.

Испрва, док нисам био свестан тога, ја сам се њима обраћао онако како се јудејци, хришћани и муслимани обраћају својим божанствима, а онда су ми они рекли, да с њима општим као са браћом и сестрама, као са оцем и мајком, без страха и трепета, без бојажљивости и тескобе.

Рекли су ми, да само отворим срце и душу, да само помислим на њих, да их само истински пожелим, те да им све поверим онако како бих то роду најрођенијем учинио.

Рекоше ми: када је срце пречисто, а душа лучезарна, тада они све виде, све осећају, све схватају и све разумеју.

Сама твоја помисао или жеља, за нас је већ молитва твоја коју смо примили и услишили.

Не обраћај се нама на начин туђинаца, иновераца и иноплеменика, но нам се обраћај као роду најрођенијем, као бићу и суштаству својему, као оцу и мајци у детињству.

Јесенас сам, пред почетак зиме, имао један надахнут и дивотан разговор са својим боговима и богињама.

Рекао сам им, отприлике, овако:

О, мили и драги моји!

Ја сам већ остарио и онемоћао, те више не подносим зиму и студен.

Ако би и ова зима била тешка као што минуле зиме бејаху, знајте, и верујте ми, да нећу дочекати пролеће.

Покосиће ме влага, мраз и студен, а желео бих још мало да боравим у овоме свету, да још нека добра и племенита дела учиним за ближње своје у овоме свету.

У младости сам уживао у зимској чаролији, ваљао се по сенегу и леду, једући снег и сисајући леденице кад ожедним.

Али, од пре неку годину, зима ми је мучна и претешка, растура ме и убија.

Учините како можете, знате и умете, да ми ова зима, и још понека зима после ове, буде мека и блага, да издржим још мало у овоме свету.

Ако то не учините, ја вам нећу издурати до пролећа.

Скапаћу и свиснућу од мраза и студени.

Потом сам их замолио, да све нас, Беле Србе и Беле Србкиње, да свеколики Род наш Звездани, поштеде и сачувају од свих надолазећих патњи, мука и невоља, од свих превртања и тумбања на Мидгарду, у Сунчевом систему и у Васељени. 

На завршетку разговора сви се моји богови и богиње сгледаше између себе, а Сварог и Рода, у мах, спустише своје деснице на моје теме, и мене у трену прожме милина, топлина и блаженство како никада раније осетио нисам.

Данас је дивотан, сунчан и топао дан.

Шетајући обалом Истера, и загледан пут срберних галебова у лету, изнеда постадох свестан, да моји богови и богиње бдију нада мном, да ме прате при сваком кораку, из трена у трен, те да су мени, а и свима нама, послали ову меку и благу зиму коју ћемо, надам се, лако пребродити.

УМЕСТО ПОГОВОРА

Пре неки дан, гостујући код мене, рече ми Владан Пантелић, мој врли пријатељ праискони, да је и он, и то неколико пута минуле јесени, имао скоро истоветан разговор са својим боговима и богињама, јер и њега зима растура и убија, јер ни он зими скоро да не живи.

Кад стегне тмуша, мраз и студен, каже ми Владан, ја не знам, уистини, да ли сам жив или мртав!

Тако нас двојица, већ од краткодневице, ишчекујемо пролеће!