Све што нас на нашем животном путу снађе, смирено прихватајмо и, освешћујмо!

Много је искушења, много сметњи и препрека, много болести, немира, страхова и брига у нашим животима, но, све то смирено и достојанствено прихватајмо, а потом освешћујмо, и, путујмо даље – напред и навише!

Заиста, живот и јесте вечна и непрестана борба: са властитим слабостима, са властитим несавршеностима, са властитим мислима, сновима и визијама.

Пут ка Савршенству, ка Пропланку Творчеве Светлости, гле! води кроз најмрачније дубодолине, катакомбе, лавиринте и светове.

Ко год путује ка Светлости, наилази на таму; ко год путује ка Љубави, наилази на мржњу!

Ви само путујте и путујте и, никада се не предајите!

ВИЛЕЊАКОВА НАПОМЕНА

Од јуче ми је нагло ослабио очињи вид!

Морам да се лечим, морам да се исцељујем, онако како сам знам и умем.

Тешко ми је и да читам и да пишем, јер ми све титра, трепери и разлива се пред очима.

Сваки стих, сваку реч, верујте ми, муком пишем!

Не смем дуго да седим за рачунаром.

Можда ћу све теже и ређе да одговарам на ваша писма.

Нема ту ничег чудног!

У овом животном току прочитао сам брдо књига и, ко зна колико још тисућа листова хартије исписао!

Било је време за то и, било је са сврхом и смислом.

Замолићу Марка, Верицу, Ирену и Милорада, да преузму Србски журнал, а ја ћу се појављивати само онда кад ми се, у трену, буде поправио очињи вид.

Радосни ми и благословени били!