Аз, буки, вједи… до вечности тако,

Кроз безвремена, хаосе и битке,

Рађање боли – умрети је лако,

Од Речи, Слова, или Мисли бритке!

.

У сваком гласу, мелодији, крику,

Или сонету, књизи, лексикону…

Угледам своју резбарену слику,

Сломљену, крту… Али васиону,

.

Још увек сањам, тихо прижељкујем,

Ко кад сам био дечак светлооки,

А из прошлости свакодневно чујем,

.

Сопствени вапај, вибрантно жестоки,

То запомажем: Земља души тесна,

Небо – тргни ме из земљиног несна!