Час је куцнуо!

Уз звуке авиона, топовских
удара и митраљеза,

у рову, сав глибав од блата,

чврсто држим у једној руци пушку,

а у другој барјак.

Кроз мисли ми пролазе речи:

“НЕКА ДАНАС БУДЕ
ТАЈ ПОСЛЕДЊИ ДАН!”

Добошари најављују наш напад,

непријатељска ватра је свуда око нас.

Сви погледи су упрети у мене,

мисле да сам најхрабрији

и да први треба да поведем.

Приближава се полако, све заједно,

као једно су, и гвожђе и ватра и крв,

иду право на нас.

Наша линија одбране је разбијена,

више намамо где,

Смрт је дошла по своје.

………………………………………………………………………………“ПОВЛАЧЕЊЕ! ПОВЛАЧЕЊЕ!”

 

Неко од наших почео је да виче;

зар сада, када више нема назад?

Само напред, напред људи, сви за мном!

Заставу сам високо подигао,

и кренуо у јуриш,

ишчекујући метак међу очи,

само живи да не паднемо

непријатељу у руке.

Час је куцнуо!