Ноћ с кровова пада на прозорско стакло,

Док зидине голе месечину доје,

Гласање је ћука тишином промакло,

Кô низ кичму језа оних што се боје.

.

Загрцнута тамом јечи у даљини

Псећа или вучја крв што леди чула,

И сан који лута негде у давнини

Човек сред нигдине постојан кô кула.

.

Шибан са свих страна таме ветровима

Кад усном задрхте речи горке, туђе

Презрен је од људи, сљуђен са зверима

Не дâ светском бесу у срце да уђе.

 

.

Извор- интернет страница

Поезија суштине