Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
а земља има сетан мирис дуња
што месецима у прозору стоје;

И све да буде тужно, све да буде
као да свуда јече болна деца,
растапају се чежње као груде,
и све кроз сутон пригушено јеца;

Па кад на мене падну усне твоје,
да зајецамо и ми, обадвоје…

Хтео бих једну ноћ венчано белу,
провидну, светлу, сву у месечини,
да неземаљски изглед да твом телу,
и свакој ствари, и да ми се чини

Ко бајка да је, да то није јава,
да с месечином све се стапа сада,
и неосетно губи се и пада,
и све нестаје, и све исчезава,

Па кад на мене падну усне твоје
да исчезнемо и ми, обадвоје…