Пустићу своје птице
саме по соби да лете.
Руке ћу своје да пружим
да хватају дим, део по део.
Мисао ћу да одвежем,
нек најлуђе романе плете
а глас ћу да поринем
нек чује се ко вапај,
ко плач,
ко крик кад се уплаши неко мало дете.

Погледе ћу своје
свуда да упутим
радознале, смерне, опаке и круте
нек иду и они, нека свуда лете,
нека режу, зову, маме и нек прете.

Пазите се људи махнитог ми хода
Ја рањена зверка постах оног трена
кад отргох срце од рода ми мога,
кад оделих себе од очног ми зена.

И кад рекох збогом
теби, мили цвете
кад последњи поглед
упутих ти смеран,
Ја постадох камен,
стена, хладна кора,
сен што као листак
њихати се мора.

Па да пустим птице,
нек иду, нек лете,
да одвежем руке,
нек вију, нек машу,
нек глас одјекне ми
у висине светле,
можда, можда тада
негде те и сретнем.

Можда род мој скупим,
удахнем и сплетем
у венце, у цвеће,
у гране ми родне
па да птице моје
све ми опет слете
и да мирно клонем
ко уснули дете.