Брда су га опседала ноћу.

Под светлошћу, каже,шуме, траве и воде крију душу.

У мраку отворе се дубине, тајанство, простор.

Говор тишине.

Исконско клијање земље.

И човек бива искон са душом биља и ноћи.

Ноћу он је бивао ноћ,затрављена тишина. Божанство са крвотоком биља.

Клијање. Чекање, слутња млечног свитања.

А онда се једном из тамне дубине винула сребрна птица.

Бели феникс.

Лабуђе бело, рана на апсолуту ноћи.

После је данима сликао сребрну птицу и ноћ.

Блиске пределе и таман обзор затечене белином птичјерг тела

у високом лету. Данима тако, опседнут, и сам жива рана лабуђе белине.

Сликао је све док сребрна птица сасвим не осветли брда,

шуме траве и небо, и – ишчезе сред светлости.

На слици остаде светао пејзаж. Од тада је, веле,

у њему утиснут знак белог феникса

који му се јавља са друге стране платна и ноћи.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)