шапуће река ту су јој стопе

камен их крије на влажном спруду

са нестан таласом оне се стопе

пролазност траје у вечном чуду

.

ми смо се звали безгласом срца

данилом ветра ноћилом снова

и све у нама наджељом куца

сваки је дрхтај година нова

.

сплетене наде у слатко ништа

небо се руши звезде да зрију

за нама хоће ли остати ишта

.

када нас навек тмине покрију

то нам се бескрај смеје у лице

без крила крхке земаљске птице