Уснулу ми зору са дна света планули буде петлови

Док ноћ догорева и угарак се на обали дими.

Граду који ће у свој дан да ме прими,

Носим осмех ко жаруљу што из мрачила светли.

.

И не марим шта ће у том ветру да ме задеси,

Који ме обузима и кроз своје ходнике већ лута.

Усијани се точак окрећем сред вечна пута

На чијим заокретима вребају љубави и – удеси!

.

У крви ми се сунце рађа и пршти сјајем

Да плаветима испрска све што будим

Свитањем овим што му се, наде источник, дајем.

.

Кроз раширене завесе ноћи улазим у дан

Да се посветим свему што ћу у њему да изгубим,

Јер се само тако свим жићем живи прави сан.