На раскршћу наши црни дани седе

јауци се многи у срцима множе

болни звуци тихо дамаре кидају

у грудима тешким густи црви гложе.

.

И тишина хучи и сене нам плачу

док паклени ветар без станка хуји

у заносу страсном плешу мртве главе

а гробови расту у цветној олуји.

.

С разних страна и разум се губи

њише срце на криновима свелим

и ране живе и очи мртве наше

мирно ће трунути под покровом белим.