Покај нам сузонсне дужице огледаљке смеђе
И дрхтав превез на лицу скривеном
Магала нас ћутања у речи скрива
А душа је голуждраво растиње сна
.
Покај нам Боже скрушена стада
Суве залогаје и испијене сенке на зиду
Сумрачне су стазе којима се време провлачи
Између росног цвећа и камених литица
.
Погледај Боже наша смиона лица
Девице к Теби прилазе са даровима и кротке
Ратници оплакују оне које убише ко смрт своју
Чобани стада поклана од зуба времена курјачког
.
Помилуј Боже моје чисте руке да цвеће саде
У девојачке скуте
Бешумно лете птице нечујно звоне звона песме се
без гласа поју Оче Теби у част
.
Јагњад залутала у ноћи тужно блеје
Звезде осамљене на твој плашт падају
и топлину траже
Срце у осами моје као црква звони звони
.
Покај нам Оче срце самохрано и скрбно
Листају грозни виногради падају зреле кише
Мермерни стубови небо подупиру
Kатакомбе нас заблуделе беспутне очекују
.
На смрт саломљена антиопа под звездани мост леже
Облаци као реке протичу испод њенг тела
Свуд је цвеће твоје милости ал ми смо сами
У цветовима су наше плаве очи и душе наше
.
У лозама набреклим наша румена крв
У земљаним постељама наше су њиве и тело предака
У сувој тишини наши гласи песком затрпани
у дрхтавом птичијем срцу наш страх развејан
У погнутом колену наша летина и помазање
У Витлејему и жито и слама нашег васкрснућа
.
Покај нам оче и коре и семе
На смрт сломљена антиопа целов кринова прима
У пустињи живота зелене се дине прдака
Покај нам Оче и претке и потомке нашом вером
У Тебе са земљом ватром водом и небом зачете

Н. А, Ц.: Збирке поезије „Причин Белог Анђела“

Фото: Покајање; Википедија