Дошло је време

кад наши врази

раде за нас.

Својом мржњом и злобом

наши душмани –

из дана у дан,

из часа у час –

раде за нас,

а да нису ни свесни,

да тако савршено

раде за нас!

Што нас више мрзе,

што нам више пакосте,

ми све тврђи,

јачи и моћнији бивамо.

Благодаримо,

свагда и свугде,

вразима и душманима нашим,

јер раде за нас

прегорније, савесније и одговорније

од свих плашљивих и снебивљивих

пријатеља наших!

У визијама видех,

како се из Језгра Божјега Стварања,

из Овога Тренутка,

из Вечнога Сада,

у концентричним круговима,

али и спирално,

шири и распростире Време.

Све је у Овоме Тренутку,

све је у Вечноме Сада!

Прошлост и Будућност

не постоје нигде другде

до ли само у Овоме Тренутку,

у Вечноме Сада,

у Језгру Божјега Стварања.

Све се дешава и решава

у Овоме Тренутку.

Ко влада Овим Тренутком,

тај влада Временом из Вечности,

из Језгра Божјега Стварања.

Вечан Живот, гле!

јесте Живот усаглашен и усаображен

са Језгром Божјега Стварања,

у Вечноме Сада.

На селу, окружен Природом, не осећам потребу да пишем.

Уствари, пишем, али, из поспаног и сневајућег бића.

Пишем као да не пишем!

Ослушкујем Природу, дишем и сневам с Природом, пратим унутарњи ртам Природе.

Кад сам написао ртам, то није словна грешка, већ намера да ту реч вратим праизвору ведсрбског језика; јер ритам је од прасрбске речи ртам. 

Ртам на ведсрбском значи: плес Васељене, плес Природе, плес Богова , плес Рода.

А Род је Све!

Род није само оно што је на Мидгард-Земљи, већ планете, сунца, звезде, звездана јата и све ино у Васељени.

Седим под крошњом ораха у вечерње часе и тихујем, уз кафу и дуван.

Лаган дашак из поља зажубори високо нада мном, отресајући румено, смеђе и жуто лишће.

Спрам западне стране, на ружичастој подлози неба, рујни, пурпурни и малинови облаци.

Зурим некамо у даљину, понад врхова топола, јабланова и јасика.

На земљу се лагано спушта плаха и умилна вечерња свежина.

Око нашег дома, по градинама и баштама, пали се коров.

Дим, беличаст и плавкаст, диже се ка небу.

Кад се дим узвија пут неба, то знам још из детињства, значи, да бар за три дана неће бити кише!

Низ сокак, пролазе трактори с приколицама из којих се жути кукуруз.

Чујем, однекуд издалека, како неко некога по имену дозива.

С јесени, у вечерњи сутон, кад је ваздух прохладан и разређен, гласови и звуци снажније одјекују, и, надалеко се чују.

Облива ме и испуњава нека праискона милина и дивота.

Ништа ми се не ради!

Шта имам да радим, питам се, кад је у Природи и Васељени све већ до савршенства урађено?!

Ја својим радом могу само да покварим Ред и Склад у Природи!

После неког времена, у сутон, већ плавичаст и зелен, одлучих се да напишем ову лирику у прози.

Ми никада унапред

не можемо знати,

шта све може да изазове

нека наша мисао,

неко наше осећање,

нека наша реч

или неко наше дело

у ма којем суштом бићу

било где у Васељени.

И најплеменитија наша помисао

може у некоме,

негда и негде,

 изазвати немире,

бриге и страхове,

као што,

у неким тренуцима,

и наша најдивотнија реч –

коју чак шапатом изговоримо! –

може у некоме

 да призове

тугу и сету,

патњу и боли.

Има Срба чији су преци Богови, и Срба чији су преци Рептили.

Све зависи од тога коме су се наше прабабе и чукунбабе подавале, и с киме су рађале децу.

Какво семе сејеш, такав ћеш и род брати.

У овом се времену све открива и обелодањује.

Тек сада видимо колико су наше прамајке биле верне својим мужевима, нашим праоцима!

Види се по рептилском накоту у Србству!

Све тајне се пре или доцније открију, све лажи се пре или доцније распрше и развеју.

Све може на неко време да се скрије, али не може заувек!

Највећи непријатељи Белога Србства нису нигде напољу, но унутра, међу нама и у нама.

Рептилско семе посејано у Србству, већ вековима разједа и растура Бело Србство.

Ово о чему сада пишем, многи неће разумети, зато што су посве замађијани и слуђени рептилским материјализмом и позитивизмом, али, у времену које долази, све ће ово бити јасно као дан!

Сваки Бели Србин јесте Велики Србин,

и свака Бела Србкиња јесте Велика Србкиња.

Дивно је бити Велики Србин,

и дивотно је бити Велика Србкиња.

Али,

не само Велики Србин,

већ Највећи Србин;

и не само Велика Србкиња,

но Највећа Србкиња.

Будите Исполини,

а не кепеци и патуљци,

јер ништа јадније и бедније није

од малих Срба,

од Срба кепеца и патуљака.

Мали су Срби највише зла нанели Беломе Србству.

Због Малих Срба,

Бело Србство већ вековима страда и крвари.

Дика је бити Бели Србин и Бела Србкиња,

Дика је пред Творцем и Васељеном.

У свету кепеца и патуљака,

ви будите Велики Срби,

и заговарајте Великосрбски

поглед на свет.

Творац је све прекрасно,

дивотно и савршено створио.

Песнику остаје само

да подражава Творца.

Да се угледа

на Створитеља.

Поезија

као и свеколика уметност

јесте само подражавање

Божје Савршене Лепоте.

Нико од нас не може створити

ништа изван онога што је

Творац већ створио.

Наша непоновљивост,

 самосвојност и самобитност,

гле!

огледа се

у препознавању Савршенства.

Кад год препознамо,

осетимо и доживимо

Божје Савршенство,

тада се догоди Песма,

догоди Уметност,

догоди Љубав.

Живот је вечно трагање за Смислом.

Ко није трагао за Смислом, тај није ни живео свој Живот са Смислом.

Смисао је у Љубави, у Лепоти, у Истини, у Нечему већем, бољем, лепшем и дивотнијем од нас.

Шта је веће, боље, лепше и дивотније од нас?

То је Бог, то је Дух Стварања, то је Васељена, то је Љубав.

Љубав има на тисуће лица, обличја и пројава; Љубав је све оно што нас чини племенитим, богатим, мудрим, срећним, радосним, узвишеним, обоженим; Љубав је сам Живот без почетка и свршетка.

Живот је вечно трагање за Смислом, не само у овоме свету, већ у свим световима.

Удахни дах живота

 у суштаство сушто моје;

  душу моју прожми

првобитном

светлошћу стварања;

 преведи ме

преко тешке воде

 смрти и заборава;

исцели ме и васкрсни,

 Дивот-Госпо,

што вечно долазиш

са плавога сунца,

 да вазда изнова рађаш

сва бића сушта

 у свим световима!

(Велики Гај, у рану јесен 7525.)