Време препознавања.

Време буђења и освешћивања – то је управо ово време, то је управо овај тренутак вечности!

Већина мојих пријатеља из ранијих животник токова, из давнашњих инкарнација (утеловљења, оваплоћења), данас се налази у Србији, а неки од њих у Републици Србској и Црној Гори.

Сви моји пријатељи од пре стотину векова данас су расејани свуда по Србији и околним србским земљама.

И сви су Срби, Бели Срби и Беле Србкиње.

Ми смо древне душе, ми смо веома старе душе.

Свако од нас има на стотине инкарнација, и увек смо некако били на окупу, на малом простору.

Много је векова, тисућлећа и еона иза нас, много инкарнација.

Ја сам тренутно у триста четрдесет и деветој инкарнацији.

Толико су, отприлике, старе и душе свих мојих пријатеља којима сам данас окружен, који су ми и данас пријатељи.

Свака од наших душа може да се присети Древног времена, времена када је Земља била Плава Звезда, када су Земљу обасјавала Два Сунца – Бело и Плаво, када смо против тамних водили Свети рат за Ватру, за Светлост, за Вечан Живот.

Сваку од тих древних душа с којом сам пријатељевао у Древности, у Праисконији, у СрбИрији, у Стриборији или Северији, на Тибету подно Хималаја пре вечног снега и леда, на Скелетном пољу подно Месечевих стена или у руским степама далеко иза Урала, могу одмах, у трену, да препознам: некада по боји гласа, некада по лику, некада по очима, некада по ходу и покрету… по било чему!

Али је најбитније да смо данас сви на малом простору Србије и србских земаља, да смо ту негде у окружењу, да се будимо, освешћујемо и препознајемо, да смо свесни свог посланства и своје мисије, да служимо Творцу, Васељени, Светлости, Истини, Лепоти и Љубави.

И још нешто.

Све ове древне душе имају на десетине отеловљења, оваплоћења, инкранација у Србству, у Беломе Србству; сви смо Бели Срби по древности, по старини, Бели Срби из Праисконије, Бели Срби од ПраИскони.

Ово је време убрзаног буђења, освешћивања и препознавања свих древних, праисконих душа које у овоме времену имају велики задатак и велике одговорности пред Творцем и Васељеном.

Ка нама се примиче Етар-Плаво Сунце, Творчево Енергетско Етар-Звоно које ће својом Етар-Енергијом, чији је пречник десетоструко већи од пречника Земље, посве обгрлити, обљубити и заштитити Земљу, стварајући Божји Непробојни Штит око Земље и, истворемено, узношећи и Земљу и све нас на ступањ Плаве Звезде.

Зато се сви убрзано будимо, освешћујемо и препознајемо, зато се сви убрзано сабирамо, уједињујемо и сједињујемо у једно звездано и духовно јато, у једно Творчево божанско јато које ће бити свесно свог Задатка и Посланства, свесно своје Мисије.

Ратника не чини ратником само храброст и јунаштво, већ и мудрост.

Ратник мора да буде мудар, паметан и бистар, да има отворена сва унутарња чула – не само ових пет чула, но и шесто, и седмо чуло… да мисли срцем и душом, да ослушкује свој унутарњи глас у свакоме трену…

Овако ми је причао мој деда Здравко А. Симовић – када сам имао дванаест или тринаест година – Витез Карађорђеве Златне Звезде и четрнаест других одликовања – србских, руских, енглеских, француских – прекаљени и посвећени србски ратник који је прешао Албанију и стигао до Бизерте, а у повратку преко Солуна, Скопља, Куманова, Ниша и Београда, ослобађајући Србство и Србију, стигао до Темишвара и Арада.

Деда је мени причао све оно што није хтео или смео да прича другима, поготову одраслима, који су били заведени и слуђени ватиканским бољшевизмом и југо-комунизмом.

Испричао ми је ово једног зимског дана, док је бескрајним банатским пољима вејао бео и плавичаст снег, док је у фуруни пуцкетала пурпурна ватра, и док је он, већ у позним годинама, у дубокој старости, лагано и смирено, испијао бокал рујнога вина.

Био је висок и витак и у старости.

Имао је танак струк попут руског хрта, оштре црте лица, дубок поглед и орловски нос какав и иначе имају сви расни Херцеговци.

Послат је, по заповести краља Александра, у ово банатско село, на самој граници са Румунијом, 1919. године, да води колонизацију (био је краљевски комесар колонизације), да надзире, усмерава и прати насељавање Срба из различних србских земаља и покрајина.

Убрзо по доласку, деда се оженио Софијом Коћец, ћерком, јединицом и љубимицом, Војислава Коћеца, једног од најбогатијих Срба у вршачком срезу, који је имао неколико стотина хектара под виноградом и још толико хектара под пшеницом и кукурузом.

Када је мој деда дошао да запроси Софијину руку, њен отац, Воја Коћец, овако је одговорио:

Дајем од срца своју кћер јединицу и миљеницу за прослављеног србског витеза и ратника.

Све је било договорено и решено у само једном дану.

Уз Софију је деда добио много што-шта.

Кућу, коње, кочије, њиве… али је и даље, све време до краја живота, остао свој господар, свој не своме.

Није дозвољавао никоме да му се меша у живот.

Био је оштар и прек, а правичан.

Таквог сам га и ја запамтио.

И у позним годинама деда је имао свој став, своје мишљење, свој поглед на свет, своју вертикалу.

Тешко ономе ко би макар и покушао да му се умеша у живот!

У његовој кући ни његова деца нису смела да спомену име Јозефа Амброза, кога су слуђени и бесловесни Срби од милоште Титом звали.

За деду је Јозеф Амброз до конца живота остао ватикански шпијун и аустроугарски каплар.

Деда ми је уз ватру и вино диванио:

Никада не веруј Швабама и Енглезима.

Никада не веруј никоме са Запада.

Никада не веруј никоме ко није Србске Вере.

(Ја сам тек много година доцније сазнао од бабе Софије, да је мој деда само привидно био хришћанин, а у души и срцу је заувек остао староверац. Молио се у пољу, у њиви, под ведрим небом, а некада и под храстом и липом, и скоро никада у цркву није улазио. Говорио би: што даље од цркве, све ближе Богу!)

А поготову никада не веруј Хрватима.

А поготову никада не веруј ватиканцима, католицима, онима који себе зову кршћанима.

А поготову не веруј онима који су турске вере, јер ће те потуљено, подмукло и лукаво на танак лед навући, па ће ти главу изненада и на спавању одрубити.

Никада никоме ко није Србин и ко није Србске Вере не окрећи леђа.

Многи су Срби страдали у Албанији од Арнаута само зато што су им леђа окренули.

Онога ко није Србин и није Србске Вере увек на оку држи, и никада не дремај у његовом присуству.

Не мрзи никога и ништа, али буди будан, и знај!

Знај у свакоме трену ко је ко, и ко је чији!

Ратника не чини ратником само храброст и јунаштво, већ и мудрост.

На губитку је сваки онај који није слушао свој унутарњи глас и следио своје снове и визије.

На губитку је сваки онај ко је целога живота слушао само свој разум.

Ништа тако не може да нас слуди и заведе и на погрешан пут одведе као наш разум, наш ум, наш интелект, наш рацио.

Кад данас сретнем своје школске другове, који су ми пре педесет година говорили, да сиђем са облака и изиђем из својих снова и визија, те да погледам реалности света у очи, да слушам разум и, да радим оно од чега се живи, делују ми некако јадно, бедно, тужно и, помало изгубљено, изгубљено у простору и времену.

Они су цео свој живот подредили разуму, гледајући да се у свакој прилици рационално понашају, а живот је – који је увек само овај тренутак вечности! – пролазио поред њих и мимо њих, док су они ринтали од јутра до сутра без сврхе  и смисла грабећи варљива и пропадљива блага овога света, а уз то: венули, сахнули и копнили претварајући се полако у мрзовољне и незадовољне старце и старице.

Никада нећу зажалити што сам васцелога живота само слушао своје срце и свој унутарњи глас, што сам све време следио своје снове и визије, јер сам вазда и увек, у свакоме трену, живео свој живот, живео своје снове и визије, живео онако како сам желео, хтео, знао и умео.

Благодарим Творцу и Васељени што су ми још у раној младости показали овај унутарњи пут, пут срца и душе,  пут поезије, лепоте и љубави, и што су ми подарили дивотне снове и визије, које сам живео и остваривао у овоме свету људи и вилењака, у свету белих богова и богиња, у свету чаровитих муза и бајковитих вила.

И сад, после толико лета, могу да кажем: никада, ни једног јединог трена, за све ове минуле године, нисам осећао да сам на губитку, да сам нешто пропустио, да сам нешто изгубио.

Живео сам, љубио и био љубљен, сневао и маштао, и радовао се свагда и свугде.

Радовао сам се и онда када смо гладовали удвоје, када смо се смрзавали удвоје, када смо били своју битку и водили свој свети рат удвоје, и када смо удвоје били туђинци на земљи својих предака.

Може се заборавити земља у којој све бејаше: мед, млеко и цвеће,

али, земља у којој се гладовало удвоје – никад се заборавити неће!

Ови стихови, из моје најраније и романтичне младости, бејаху моја једина звезда водиља.

И, надасве, ови су ме стихови кроз све битке и окршаје водили и проводили, ови су стихови била једина моја узданица и надежда кад ниоткуда никога не бејаше да припомгне, ови стихови бејаху једина моја луча лучезарна и у најмрачнијим ноћима без свитања.

Веровао сам у љубав, осетио сам и живео љубав, и љубав ме проводила и преводила кроз све омаје, илузије, опсене и тмуше овога света.

На губитку је сваки онај, ко још у раној младости не схвати и не освести, да је љубав једини смисао живота и живљења у свим световима!

И ево вам одговора зашто љубим Род и Родину, зашто љубим Србију и Бело Србство.

Љубим их зато што сам у Србији и у своме Роду, имао с ким да гладујем и да се смрзавам, да гладујемо и смрзавамо се удвоје, и, што сам и у тренуцима највећих искушења веровао у љубав и живео за љубав!

Онај ко у Србији није гладовао, зебао и смрзавао се удвоје, тај Србију – верујем и знам то! – никада ни љубити неће!