Молим се за све нас,

 да се у наредном космичком кругу,

 у наредном животном току,

родимо у Вишњим световима:

тамо где нема туге, патње и боли;

тамо где је вечна радост,

љубав, лепота и доброта;

тамо где ћемо сви дејствовати,

 радити и чинити

 једни за друге,

по угледу на наше

 богове и богиње,

стварајући, гле!

 нова сазвежђа

и звездана јата,

стварајући нове светове

и васељене.

Никада нисам очекивао

да ме људи уважавају,

поштују и цене,

већ само,

и једино,

да ме оставе на миру,

 да ме не узнемиравају,

 да ме,

 скоро,

не примећују.

Још сам као дете,

 видео и схватио,

да су људи варљиви,

превртљиви,

непоуздани и вероломни;

да су себични и саможиви;

 да само грабе и узимају,

а ништа не дају;

 да живе,

и преживљавају,

своје бедне животе

без сврхе

 и смисла.

Лирика вечног тренутка

01

Седим, посве обнажен од паса нагоре, подно моћне крошње ораха, и тихујем, подајући се умилном лахору што подухује из поља.

Ваздушно купање је лепше, здравије и благотворније од купања у води.

Тада се отварају, убрзано раде и чисте све горње чакре, упијајући космичку и божанску животну енергију.

Ваздушно купање можете да изводите и на тераси кад год дувају благи ветрови.

02

Дуванити, значи: седети на облацима и разговарати са боговима, каже једна пословица Белих Индијанаца.

Глагол дуванити изведен је од именице дуван.

Дуван се дувани, а димњак се пуши!

За оне који су повезани са бићем србског језика, није исто дуванити и пушити.

Ја никада нисам пушио, али јесам дуванио дуван, што и сада чиним док исписујем ове лирске записе.

Имам доста пријатеља непушача, заклетих противника пушења и дувана, а један од њих је и Владан Пантелић, бели чаробњак, исцелитељ, шаман и посвћеник Белих Ура.

Владан у свом овоземаљском веку никоме још није купио ни дуван ни цигарете, јер то презире из дна душе.

Једном приликом, догодило се чудо!

Ушавши у мој дом, Владан је из своје торбе извадио кесицу дувана херцеговца, жутог као пчелињи восак,  кутију листића за мотање и, све то ставио на мој радни сто.

Рекао је:

Песниче Вилењаче, ево ти ово, да пишеш још лепше и дивотније песме!

Ја никоме за својега живота у овој инкарнацији, а ти добро знаш колико дуго обитавам у овоме свету, још нисам купио дуван, али сам теби, из срца и душе, пожелео да купим, кад сам видео с каквим ти уживањем дуваниш.

И још сам нешто испитао у Акаши, а што се тиче тебе: добио сам одговор, да теби (а ти си један од веома ретких!) дуван не само што не шкоди, већ на твоје вилењачко биће има, чак, и благотворно дејство.

Владан је мој врли и дивни пријатељ кроз многе животне токове, у којима смо, у Доба Праисконије, заједнички, у првим ратничким редовима, ратовали против тамних и мрачних, а за Светлост.

Лирика вечног тренутка

И ово морамо да разјаснимо, да не бисмо више лутали, будући да су нас вековима замајавали и слуђивали јудео-кршћани, који су, као што знате, заклети непријатељи наших богова-предака и свеколиког нашег предања и духовног наслеђа.

Наши богови нису само наши богови, већ и наши изравни биолошки преци.

Они су посејали семе на Земљи; они су са смртним женама рађали децу чији су изравни наследници Бели Ури.

Перун, Даждбог (Дајбог), Свевид и Велес јесу наши пра-оци, наши изравни биолошки преци, који су са Славом, Србом (Србоном), Светланом и Родом, нашим смртним пра-мајкама, стварали и рађали бесмртне потомке – Беле Уре.

И смртне жене би, после љубавних чаролија и рађања деце са боговима, и саме постајале бесмртне, постајале богиње.

Наши богови, дакле, нису никакви идоли и кумири, већ наши изравни како божански тако и биолошки преци, који су се, из сазвежђа Сварга Белоур, низвели на Земљу.

Још једном да разјаснимо.

Наши су божански пра-оци, наши мушки преци, бесмртници одувек – они су се у вијовима и коловртима, из плавог сазвежђа и са Плавога Сунца, низвели на Бели Пупак Земље Стриборове – док су наше божанске пра-мајке испрва биле смртнице а потом, у љубавној вези са бесмртним боговима, и саме постајале бесмртнице и богиње, по свему изједначене и усаображене са нашим божанским пра-оцима.

Наше богиње, наше божанске пра-мајке (Слава, Србона, Светлана, Лада и Рода), бејаху најлепше жене међу смртницима, и оне су од наших богова, божанских пра-отаца, изабране да са њима рађају децу – Беле Уре, а изравни потомци Белих Ура јесу Бели Срби.

Сварог је отац свих наших богова, и Он није рађао децу са смртним женама, већ је са Мокошом (која је божанска двојница Сварогова) изродио наше богове.

Зато су Бели Срби одувек знали, и говорили, да су унуци Сварогови и Мокошини, називајући се Сварожићима.

Ово су моји најновији увиди из Акаше, јасновиди увиди које предајем само оним Белим Србима и Белим Србкињама што верују, виде и знају оно што и ја верујем, видим и знам.

У теби су

сви твоји богови

и сви зраци

Првобитне Светлости

од које постадоше

сва сунца,

све звезде,

силна сазвежђа

и звездана јата,

и све овостране

 и оностране васељене,

 и сва бића сушта

 у свим световима.

У теби је,

гле!

све оно што је било,

што јесте,

 и што ће бити,

јер ти

 у свему биваш

 и све

 у теби бива.

Лирика вечног тренутка

01

Некад ми се чини, да смо сви ми, као богаљи, везани за своје бедне животе.

Држимо се својих јадних, бедних, скучених, скврчених и никаквих живота као пјан плота.

Целог живота само стрепимо, страхујемо и дрхтимо над животом који, можда, и нема никаквога смисла.

Живот има смисла једино онда када га живимо без стрепње, зебње, брига и страхова; када га живимо не размишљајући нити о сврси нити о смислу самог нашег живљења.

Мени је сасвим свеједно, да ли ме после одласка са овога света чека – вечан живот или, пак, вечити космички сан!

Свеједно ми је, уистини, да ли ћу бити Неко или Нико, да ли ћу бити Негде или Нигде.

Вечност је само овај тренутак.

Бесмртан и вечан могу бити само у овоме тренутку.

Све изван овог тренутка јесте варка, привид, омаја и опсена.

Све изван овог тренутка и није живот који живимо, свеједно да ли са сврхом или без сврхе, са смислом или без смисла.

Да, сви ћемо ми умрети, да, сви ћемо ми, пре или доцније, напустити овај свет.

Сви ћемо ми проћи кроз звездане капије када будемо одлазили са овога света, исто онако како смо пролазили кроз исте те звездане капије када смо долазили на овај свет.

Не желим да ико тугује за мном када будем одлазио одавде, јер сам живео и проживео свој живот.

Смрт ће ми бити поновно рођење.

Желим да се сви радују мојему поновном рођењу, а не да тугују.

Туговање за животом који је проживљен понижава сам живот.

Живот је проживљен, и једна космичка драма је завршена.

После шездесете године требало би свако од нас, у сваком часу, да буде спреман за одлазак са овога света.

За одлазак, дичан и достојанствен.

Онако како су одлазили наши звездани и божански преци, који су знали да после сваког свршетка долази нови почетак.

Јер, ако нема свршетка, тада не може бити ни поновног почетка.

02

Најстрашнију битку почињемо да водимо онога трена кад наш непријатељ почне да дејствује против нас кроз наше ближње, кроз браћу и сестре, кроз родитеље и децу, кроз све оне који су нам мили и драги.

Из те битке само ретки излазе!

Није страшно све док нас наш непијатељ напада и удара извана, али, кад крене изнутра – тада смо посве немоћни и, скоро, унапред поражени.

У овоме трену вечности, осећам, видим и знам, да сви ми бијемо ту најстрашнију битку.

Такође, знам, да многи од нас неће изићи из те битке, неће преживети.

Можда сам и ја један од оних који ову битку, овај рат неће преживети, зато шо ми, у последње време, понестаје снаге, и зато што све слабији, све немоћнији, све рањивији и све трошнији бивам.

Дуго боравим у свету, дуго већ водим рат против мрачних сила овога света!

Кроз ове лирске записе поручујем свима вама, а, превасходно, Светлани Светлуши, да се добро припремите за ову судбоносну а најстрашнију битку, јер, као што рекох, то ће бити битка свих наших битака.

После ове битке, гле, ништа више неће бити исто!