Лирика вечног тренутка

01

Не постоји византијско плава!

То што зову византијско плаво јесте, уистини, србско плаво, будући да су за тајну справљана те вагре (боје), која је у то доба била скупља од злата, знали само србски живописци.

И иначе, србска плава јесте вагра свих Белих Срба од Праискони до дана-дањег, и та вагра се налази на свим ведсрбским стеговима (заставама) и грбовима, у свим храмовима и на рукотворинама, у свим народним везовима и шарама, а и све свете ведске књиге писане су и рисане плавилом, плавим мастилом, плавим биљним раствором.

02

Византија је једна од највећих измишљотина јудео-кршћанских калуђера, ушкопљеника и женомрзаца, те германских лажних историчара који су имали један једини задатак: да затиру све трагове о свеевропском присуству Белих Срба.

Јудео-кршћани су – то, свакако, већ одавно знате – највећи мрзитељи, душмани и крвници Белог Србства.

 

03

У Ватикану одувек столују архи-рептили, владари из сенке, заклети непријатељи више звездане расе, заклети душмани Белих Богова и Белог Човека.

Ту је измишљена и створена Инквизиција, да би се најрасније, најлепше и најплодније Беле Србкиње спаљивале на ломачи, како не би могле да рађају децу више расе.

Упамтите: на ломачи су спаљиване само Беле Србкиње, јер су сви други европски народи – или постали (отпали) од Белих Срба или, пак, вештачки (лабораторијски) створени.

04

Када је небо праискони (србски) плаво, као што је ових дана – казује ми Владан Пантелић, исцелитељ и посвећеник Белих Ура – тада се отварају, повишено и убрзано раде горње (више) чакре, и тада се, у стању тиховања, а преко трећег ока, изравно улази у  унутарње небо, повезано са Сваргом – Свароговим Златним Иријем.

Небо је праискони плаво, закључисмо Владан и ја, зато што га својим плавим сновима и још плављим визијама и енергијама боји наша плава богиња Светлана Светлуша од Жрнове.

Светлана Светлуша много тога може – додаје Бели Ур од Тијаније Оностране – а није ни свесна шта све може; заиста, могла би и мртве да васкрсава, само кад би смела и хтела; јер многе наше божанске способности, само из страха, остају заувек неоткривене!

05

Душица Душка Милосављевић.

Дивотна, чудесна, даровита, расна и мистична песникиња.

Њена поезија је само откровење; чиста мистика, чисто тајанство и светајинство.

Она пева душом и срцем; она пева крвљу и свеколиким бићем.

У савременом свету свеопштег духовног пада, мало је таквих песникиња као што је Душица Душка Милосављевић!

Лирика вечног тренутка

01

Седим испод моћне крошње ораха и зурим у далеке врхове топола што се њишу и повијају на умилном западном ветру.

Небо је бистро, јасно, дубоко, широко, бескрајно и праискони плаво над несагледном банатском равницом.

Овако плаво небо нисам још од детињства видео!

Плаво небо и плаво Сунце што плови небесним сводом!

Шуморење ветра у крошњи ораха делује чудесно смирујуће, и ја склапам очи те урањам у тишину дивотних унутарњих светова.

Замишљам царску љуљашку на којој се љуљам између сазвежђа, сунаца и светова.

То је једно од мојих најомиљенијих тиховања, које сам још у детињству научио.

02

Од детета сам сневао и маштао да летим.

Желео сам да будем птица, било која птица, а највише орао.

Птицама сам завидео на крилима, на слободи коју они што немају крила никада неће доживети.

Завидео сам и облацима.

Знао сам сатима да зурим у облаке, да им се дивим, да маштам о њима, да пловим с њима.

Ако немаш крила, или ако ниси облак, говорио би ми тајанствени унутарњи глас, онда не можеш ни бити слободан!

Колика су ти крила, толико ћеш и бити свој!

03

Растао сам у Природи, у високим горама, где у мојему окружењу скоро да и није било друге деце.

Био сам од јутра до вечери упућен само на себе, на своје снове и на Природу.

Моји ми родитељи никада, ни на трен један, ништа нису ускраћивали.

Пустили би ме да живим свој детињи живот, да сневам и маштам до миле воље, да се пењем на дрвеће, да јурим за веверицама, лисицама и зечевима, да правим уставе и воденице на потоцима и горским слаповима, да берем шумске јагоде и купине, да правим лук и стреле, да ловим ракове испод поточног камења.

Таквих родитеља нема више!

Мука је настала када сам кренуо у школу.

Нисам желео да седим у клупи са другом децом, нисам ни умео ни хтео да се играм с њима, нисам их уопште подносио.

Чим би ми неко дете пришло, одмх би се потукао.

Желео сам будем сам, посве сам.

Нико тако није мрзео школу као ја тих дана!

У школи су говорили да сам асоцијалан, те да морам да се социјализујем, како бих могао да пратим наставу с другом децом.

За мене је та реч била страшна, као и све друге туђице које и дан-дањи чујем, и ја сам је тумачио на свој начин.

Разумео сам да је социјализација исто што и шкопљење бикова, пастува и вепрова.

То је ужасно, говорио бих, и ја не смем дозволити да ми то ураде, јер сам још са четири године видео како је грозно и језиво шкопљење бикова, како се бик криви од несношљивог бола, док га шесторица људи држе у конопцима, како се мученик праћака ногама, како му жута и смеђа пена избија на уста.

И знао сам, да бика не можеш упрегнути у јарам, али зато вола можеш, у сваком трену, јер је ушкопљен и, јер на све пристаје.

 

04

Никада се нисам социјализовао, никада се нисам уклапао ни у један систем овога света.

Био сам и остао вук самотњак, степски вук.

Индивидуалац и својеглавац!

Више сам волео да ме и убију, него ли да се уклопим у неки њихов систем.

Лепша је и смрт, говорио бих вазда, од живота ушкопљеног човека!

Планетарно друштво и јесте друштво ушкопњених људи.

Најпре нас ушкопе, па нас одмах потом и поробе, зато што се ушкопљени људе уопште не буне, већ унапред на све пристају.

Неушкопљеног човека не може нико поробити.

Он се брани и бори до краја.

Спреман је у сваком трену да умре за слободу.

Ушкопљеник је страшљив и плашљив, пун страхова и брига, слабић и кукавица.

Он није спреман да умре за слободу; он на све пристаје, без бунта, без поговора.

Лирика вечног тренутка

Бог нам вазда помаже преко добрих људи.

Без добрих људи ја не бих уопште могао опстати у овоме свету.

Без добрих људи живот би био посве бесмислен.

Живот без њих не би имао ни сврхе ни смисла.

Сви добри људи које сам упознао, који су ми помагали, који су ме спасавали, гле! били су Бели Срби или Беле Србкиње.

Зато ја и кажем: од Белих Срба и Белих Србкиња нема бољих и племенитијих људи на овоме свету.

Ма шта неки туђинци мисли, ма како судили о мени и мојему песништву, о мојој поетици и мојему погледу на свет, ја понављам: Бели Срби су виша раса.

Раса које се посве разликује од иних раса!

Мене одавно наши душмани називају националистом, ултра-националистом, расистом… називају ме свакојако, али, шта ја марим за то!

Ја Сам Онај Који Јесте!

И, не само што славим, величам, узносим и љубим Бело Србство, већ га, напросто – обожавам!

Бело Србство је, за мене – Божанство.

У Белом Србству видим све наше Богове и Богиње.

Међу Белим Србима видим све ведсрбске Богове, а међу Белим Србкињама све ведсрбске Богиње.

Свака Бела Србкиња има неке особине, одлике, нарави и врлине Белих Богиња.

Или је лепа као Лада, Весна и Светлана, или је, пак, храбра, мудра и племенита попут Србоне, Живе (Живане), Славе и Роде.

Сваки Бели Србин – или је Перун, или Даждбог или Свевид, или Сварог, или Велес.

Никада нисам скривао – чак ни у оним временима када је то било опасно по живот! – да изнад свега љубим Бога Створитеља и Бело Србство.

Али, ја, истовремено, љубим и све ине народе, племена, родове и расе; љубим сва бића у свим световима, у свим васељенама.

Ја сам ведски човек, а ведски човек није човек од овога света.

Он је сишао Одозго, а овде је само за неко кратко време.

Овде је по Задатку.

Ведски се човек не везује за овај свет.

Не занима га ни богатство ни слава овога света.

Он све то презире и одбацује као смеће.

Он зна да је од Бога Створитеља, на Почетку Свих Почетака, добио Оно Највише и Највредније: добио је Вечан Живот и Вечну Љубав – те му ништа више и не треба!

Онај ко Јесте, не осећа потребу да ишта Има.

Онај ко Није, може да Има било шта у овоме свету, али, све му је залуд!

Он Није, он је Нико!

Ведски човек је Онај Који Јесте!

Онај Који Зна!

Бели Срби бдију једни над другима.

Чувају, бране и спасавају једни друге.

Мене свакога јутра позива неко од Белих Срба и Белих Србкиња.

Позива, уистини, срцем и душом, да ме пита: како сам, да ли сам добро, да ли сам здрав, да ли ме боли нешто, да ли ми треба нешто…

То могу само Бели Срби и Беле Србкиње, зато што су виша раса, зато што су звездана и божанска раса!

Најчешће ме позива Светлана Светлуша, добра и племенита плава вила.

Не прође дан, а да ме бар три пута не позове!

Е, видите, то и јесте Бела Србкиња, то и јесте виша раса!

У нижих раса нема тога.

У нижих раса све бива обрнуто и изокренуто.

Све наопачке, све наглавачке.

У нижих раса: свако мрзи свакога, свако се руга свакоме, свако пакости свакоме, свако ради о глави свакоме.

Али, ми, Бели Срби, и ми, Беле Србкиње знамо: ко смо, одакле смо, чији смо и, надасве – куда, камо и зашто идемо!

И, заиста, ми све Знамо, све Умемо, све Можемо и све Имамо!

Ништа ми није,

а све ме боли…

Боли ме,

 зато што што некога,

незнаног,

 негде,

 душа боли;

боли ме,

зато што у неком

 далеком сазвежђу

тугује,

 можда,

 нека звезда плава,

заљубљена –

 а усамљена!

Ништа ми није,

а све ме боли…

Загледам се тако,

изненада,

у облак један,

 самотан и бео,

про дивот-горја у даљини,

и пожелим

да ме нигде нема више,

али не од туге,

сете

 и душевних боли,

већ од неке дивоте

и милине

што ме запљускује

 из неба зелено-плава

понад уснулих поља

 зрелога жита

 и мака пламено-рујна.

Загледам се тако,

изненада,

у облак један,

 и у трену,

гле!

 појмим и схватим,

да је све то –

 што грлим и љубим –

 само сан,

и ништа више!

(ВИЗИЈА ЈЕДНЕ ПЛАВЕ БОГИЊЕ

ИЗ ПЛАВОГ САЗВЕЖЂА

 СА ПЛАВОГА СУНЦА)

Плаво Сунце

и око њега Дванаест Плавих Звезда

 које чине Плаво Сазвежђе

у Плавоме Свемиру,

с ону страну свих видљивих

звезданих пролаза,

с ону страну

Видљивог Свемира,

 с ону страну

 Видљивих Небеса.

Плаво Сунце

и око њега Дванаест Плавих Звезда

 у Дванаестом Пространству Унутарњег Свемира

 у Плавим Дубинама Унутарњег Неба,

 тамо где је Почетак Свих Почетака

и Свршетак Свих Свршетака,

 тамо где Све Одувек Јесте

Онако Како Јесте.

Плаво Сунце

 и око њега Дванаест Плавих Звезда

у Плавим Дубинама Стварања,

одакле је Све Почело

пре и после него што је Ишта Почело

 и где ће Све Скончати

пре и после Свеопштег Скончања,

 јер Ништа Није

Онако Како Јесте,

нити Ишта Јесте

 Онако Како Није,

већ Све Што Јесте –

То Није,

а Све Што Није –

То Јесте и Бива!

Боже Створитељу,

Господе Живота и Љубави,

благослови Бело Србство у Светлости;

благослови,

 васкрсни,

укрепи

и вознеси

синове и кћери Белих Богова

и Белих Богиња

наших,

дичне потомке

 Оних који вазда јесу,

који су одувек били

 и који ће

занавек бити!