Наше мисли обликују свет у којему обитавамо.

Наше мисли удружене са маштом и сновима прерастају у стваралачке мисли, које допиру, без икаквих препрека, и до најудаљенијих звезданих јата.

Стваралачке мисли, уистини, стварају, не само нашу судбину и усудбу, већ и све наше будуће светове.

Стваралачке мисли узрастају у стваралачка јасновиђења, која бивају потом усаображена са Великим Духом Стварања.

Песници, уметници и ини ствараоци, преко стварања и кроз стваралаштво, успостављају везу са Вишим Божанским Бићима од којих примају поруке и објаве, а често и посве уобличена и завршена уметничка дела, која доцније преносе и предају људима у својему окружењу, и, наравно, на посредан начин, и свеколиком људском роду.

Ви сте, свакако, запазили да ја пуно пишем, пуно стварам, из дана у дан, из часа у час, без предаха, скоро, у надахнућу, у узлетању, у божанском заносу.

Све то чиним стога, што је то мој Задатак.

Дар илити таленат није ништа друго до ли Задатак који је Песнику дан и поверен од Створитеља, од Духа Стварања.

Просто речено, то је мој Домаћи Задатак од Виших Духовних Светова, Задатак који ја морам ваљано и одговорно да урадим, да бих могао да добијем прелазну оцену, опет од од Тих Истих Виших Духовних Светова.

Између осталог, све оно што сам примио Одозго, морам да предам ближњима, саплеменицима, роду својему, па и инима.

Дакле, између осталог, пишем и стога, да бих био од некакве користи Србству и Србији, да бих, макар песничком речју, песничким словом, олакшао муке и патње рода својега.

Јер ја нисам од оних назови уметника и назови песника, који су равнодушни према невољама и патњама својега народа и који се, штавише, још и ругају својему народу.

Ја свој народ, србски народ, доживљавам као род свој, као породицу своју, као душу своју.

Мене боли свака рана рода и народа мојега, како то Песник каже; мене боли све оно што мој род и мој народ боли.

Да будем искрен, ја и сиромаштво делим са својим родом и својим народом; сиромаштво које ме прати на свим путима мојим.

А није лако, то и сами знате, носити бреме и печат сиромаштва.

То је, некад, теже и од болести.

Али, и сиромаштво је мој избор.

Мени су негда давно, пре двадесет и више година, владари из сеновитог света, предлагали да продам своје перо за силна блага овога света, али да пишем против својега рода и својега народа.

Одбивши тај предлог, ја сам у трену изабрао сиромаштво и прогоне.

Не кајем се, и не жалим се због тога.

Јер знам, да је и то, тада, био мој Затадак.

Мој Задатак, да служим роду и народу, а не онима који су противу мојега рода и мојега народа.

Приметио сам, да на моје писаније има добронамерних и злонамерних коментара; има коментара који подижу и коментара који срозавају стваралачки дух; има коментатора добре воље и коментатора пакосника и ругалица; има коментатора који љубе Србство и коментатора који се ругају свему србском.

Сваки од тих коментара, Песник прима и срцем и душом и свим бићем својим; и зато ме често заболи душа, кад доживим да се мојим песмама, које су испеване у Славу Србства, ругају управо они који имају и србска имена и србске корене.

Заболи ме душа, али ме то не обесхрабрује.

Ваља све то песнички издржати, и наставити путовање на Путу Светлости.

 

 

 

У Ноћи Сварога, све што је од Светлости и Духа, повлачи се у дубину својега Суштаства, и у стању правасељенског тиховања, чека Праскозорје, чека Зору, чека Јутро Сварога.

У Ноћи Сварога, Раси, потомци Ора Свебоха, обитавају у Присуству Суштаства, око Унутарњег Огња Даждбога, чекајући Праскозорје, чекајући Зору, чекајући Јутро Сварога.

У Ноћи Сварога, Гмази, потомци Злог Црнобога, урлају и дивљају Светом, рушећи пред собом све што су Раси, у Дану Сварога, градили и стварали за многе пасове и нараштаје будуће.

У Ноћи Сварога, ружни и зли од Ружног и Злог Црнобога, господаре Светом Вештаства, владају Светом Вештаства, док Свебохови Раси, у стању посвећеног тиховања, чекају Праскозорје, чекају Зору, чекају Јутро Сварога.

А када праснуло буде Праскозорје Сварога, тада ће Раси, потомци Ора Свебоха, протерати, и у црне мочварне јаме сатерати, ружне и зле Гмазе од Ружног и Злог Црнобога.

У Ноћи Сварога, све што је од Светлости и Духа, повлачи се у дубину својега Суштаства, и у стању правасељенског тиховања, чека Праскозорје, чека Зору, чека Јутро Сварога.

 

 

 

Сретао сам Расне Србе по свету, и одмах сам их препознавао по Господству и Отмености.

Заиста, само Расни Србин може бити отмени Господин.

Гсподин Ратник, Господин Песник и Мудрац.

Господин Душе и Срца, Господин Духа и Ума.

Заиста, само Расна Србкиња може бити оваплоћење Склада и Лепоте, Отмености и Доброте.

Само Расна Србкиња може бити Лада, коловенска, прасрбска Богиња Љубави и Лепоте.

Само Расна Србкиња може бити Леди, Дама, Госпа и Госпођа, Богоматера и Богомајка.

Одмах сам схватио да Срби Аријевци, да Срби Стриборјани немају ничег заједничког са иним балканским народима, са иним југобалканцима, јер су Раса, Велика Раса, јер су синови и кћери ПраСрбских Ведских Богова.

Заиста, Срби су Раса, Велика Раса ПраАријеваца.

У овом времену долазећем, важно је, а можда и битно, да Срби ПраАријевци одбаце, и са себе збаце, све туђинске вере и религије, сва туђинска знања и сазнања, те да се окрену ка Својој Вери, ка Својему Знању, ка Својему Присуству и Суштаству.

Да се врате ка Својим Боговима, који их већ вековима ишчекују у Ирију, у Сварги, у Светлости Свароговој, у Дивотним Небесима Свебоха Дике Триглава.

Заиста, важно је да се Срби, после многих векова лутања по туђинским верама и религијама, поново врате на Сварунов Пут Светлости, и да препознају себе као ВедСрбе, као Беле Србе, као ПраАријевце; да препознају, и да освесте, да су синови и кћери Белих Ведских Богова.

 

 

Древни свети списи Сварогових Ура најављују Ново доба Словена Аријеваца, који ће, по Предању, срушити све замисли, намере и науме великог Брата.

Ново доба биће у знаку Великог Духа Стварања, Слободног Човека и Самосвојне Личности.

Зато је диљем варварског Запада толика повика на Србе и Русе, као и на ине Словене.

Велики Брат осећа и зна да су му ово последњи дани, и стога су све војске његове у великом расулу.

Такав страх је завладао у Табору Великог Брата, да његови чиновници и послушници у само једноме дану издају по неколико међусобно крајње опречних изјава за званичне медије, не стидећи се више никаквих лажи, никаквих подлости и гадости, али, све што чине или не чине, то се, превасходно, против њих самих окреће.

Лаж је последње оружје Великог Брата, оружје које ће њега самога дотући, и распршити све што је вековима градио, грабио и отимао.

Психолошки и специјални рат који води против Човечанства, показује свеколику немоћ и очај Великог Брата.

Схватио је да тим ратом не може да победи Србе и Русе; штавише, појмио је да су Срби и Руси на три корака испред њега у вођењу свих тајних, психолошких, менталних и иних специјалних ратова.

Ни сатанизација Срба и Руса, ни све ариманске пропаганде, ни сви демонски медији, ништа од тога није успело у сламању Словенског Стваралачког Духа.

Велики Брат полако силази са Позорнице Света, уз грмљавину и рику рањене дивље звери.

Велики Брат је, на концу, схватио, да су Срби и Руси непобедиви, и да њихово Златно Доба тек отпочиње.

Златно Доба Истине и Светлости.

А у Златном Добу Истине и Светлости нема места за Великог Брата, нити за све оне људе лажи, који су вековима драговољно служили Великом Брату.

Од Божића Сварожића, од потоње краткодневице, са наступом Нове 7521. године, отпочело је Праскозорје Новога Доба Духа Словена Аријеваца.

Ми смо Стриборјани!

Ми смо ВедСрби!

Ми смо Северњаци!

Ми смо Сварогов

Народ Белог Ветра!

Песник Перун Стрибор

 

Сврха вековног ратовања против ВедСрба, сврха свих војни, и похода кроз векове, на Србство и Србију, јесте, песнички речено, болесни порив Западњака, да се ВедСрбима избрише сећање, поништи памћење да су ВедСрби, да су Стриборјани, да су Коловени, да су Пра Аријевци!

И ово потоње поробљавање Србије и Србства, има исти онај и узрок и разлог који је, вазда и увек, имао у минулих седамдесет и седам векова!

Зато се србска повесница и кривотворила у свим временима, у свим добима; зато кидишу на србско предање, на србски језик и писмо, на песме и на приповести србске!

Не воде они рат против нас због Земље, због природних блага, због шума и руда, већ, пре свега, рат воде због порекла нашег, због повеснице наше, због Истине коју само ми знамо!

Рат против ВедСрба, јесте истовремено и војна против ВедРуса, будући да су ВедСрби и ВедРуси један те исти народ са два истородна имена.

Јер кад год су мрачне силе кретале на Србију, кретале су у исти мах и на Русију, и обрнуто!

На свим европским дворовима, вековима су коване завере против ВедСрба и ВедРуса.

Није било ни једног јединог века, није било ни једне једине године, кад се није темељно, на свим западним дворовима, разрађивао поход на Србе и Русе, кад се није припремало сатирање и уништење Срба и Руса!

Само они Срби који Бићем својим нису Срби; само они Срби који су у опсенама и омајама овога света, неће и не могу (јер им није дано!), да поверују у ово!

Вероватно сте приметили, да све западне испоставе у Србији, да сва она демонска удружења, да све оне сатанистичке организације диљем Земље Србије, најжешће кидишу на наше порекло, на нашу повесницу, на наше предање, на наше памћење.

Још сам у раној младости освестио, када сам објављивао србске књиге, да им ништа тако не смета као србска књига!

Могао си да урадиш ово или оно, да украдеш или да опљачкаш, да учиниш не знам какво злодело, али за то никада ниси био кажњен тако жестоко као када си објавио србску књигу!

Дакле, чини све што ти је воља, само немој да објављујеш србске књиге!

Тако је и данас!

Стога су сви медији у Србији поробљени.

Стога културну политику у Србији воде западни плаћеници!

Стога је у свим србским издавачким кућама цензура.

Стога су у сва србска уметничка удружења убачени саботери и доушници!

Стога се из званичне употребе истискује србица илити ћирилица!

Да се пороби србски ум, и да се избрише србско памћење!

Шта је, зацело, Истина коју знаду ВедСрби, а због које синови таме вековима ратују против нас?

И то ратују до потпуног затирања и уништења Србства!

То није класичан рат једног народа против другог народа, већ је сваки рат против Срба вођен до потпуног уништења, до сатирања.

У светим се књигама ВедСрба налазе тајинствена Знања о Пореклу, о Боговима и Прецима, о међузвезданим путовањима наших Великих Предака, о сазнањима и искуствима са тих путовања низа звездана јата, о Рођењу Земље, као и Тајна о Постању Воде.

Ту је и предање да су се ВедСрби, наши Велики Преци, низвели Одозго на Беломе Ветру, како је у песничким сликама опевано и описано.

Застаните на тренутак, и размислите!

Како ће синови таме да завладају светом, како да поробе човечанство, ако постоји народ који је свестан својега божанског порекла?!

Народ који не прихвата вековима смишљану лаж, црних опсенара и чаробњака, да је Његово порекло мајмунско!

Можда су неки народи и постали од мајмуна, али ВедСрби знаду да Они, зацело, нису!

Зато су спаљиване и уништаване србске свете књиге кроза све минуле векове.

Уништена је књижница Светога Саве.

Уништена је књижница Деспота Стефана Лазаревића.

Уништене су све књижнице Новога Брда.

Уништаване су књижнице и ризнице србских великаша и краљева.

Грчки су калуђери у седамнаестом веку спаљивали србске рукописне књиге.

Више су они, за кратко, спалили србских књига него Турци за све време!

У двадесетом веку сваки рат против Срба, био је, уистини, рат против србске књиге, против србског памћења, против србског ума!

Рећи ћу, овде и сада, оно што знам, па ма како то некима звучало!

Србске су свете књиге, кроз векове, највише сметале инородним хришћанима!

И то не само западним!

Сметале су и грчким свештеницима и калуђерима!

Само су Руси спасавали и чували србске књиге, као што су и Срби спасавали и чували руске књиге!

И ово нам потврђује да су Срби и Руси један народ.

Један Ведски, Хиперборејски народ!

Зашто вам песнички беседим о овоме?

Да бисте и сами кренули да истражујете о Себи и Прецима својим.

Само нас Знање у Истини спасити може!

Колико је Знања у нама, толико је и Снаге у нама!

Кад напустимо овај свет,

ми настављамо живот

у делима својим –

како у овоме

појавном свету,

тако и у иним световима

непојавним –

о којима,

и кад нешто слутимо

 и знамо,

уистини, ништа,

зацело, не знамо!

Кад напустимо овај свет,

ми само привидно

нисмо више у свету;

будући да и даље,

суштаством,

бивамо

присутни у свету,

кроз

дела своја

која смо –

 божанским

битијем својим –

у сновима

јасновидим,

 гле, будни

творили!

Кад напустимо овај свет,

тек тада се срећемо

сами са собом!

И видимо себе

онаквима

каквима

заистински јесмо,

у делима својим

која су –

док смо их творили –

она,

 изнутра,

творила

 нас!

Вера мора да буде жива.

А биће жива само онда када происходи из Свести.

Зато што је Свест увек Садашњи Тренутак.

А Садашњи Тренутак јесте Вечно Сада.

Када говорим о својим Боговима и Прецима, ја их не видим у неком давно минулом времену, у некој Тајинственој Древности, већ их налазим Овде и Сада.

Ја сам са њима у Овом Тренутку. Ја сам у Једном Те Истом Присуству са Њима.

Овај Тренутак јесте веома битан.

Он је и Суштина и Кључ свега.

Сварог и Перун, Световид и Лада, Србона и Дика, Даждбог и Велес, Ор и Стрибор, Асколд и Мокош, Триглав и Свебох, као и сви ини Богови и Преци, у Овоме Часу, у Овоме Трену Вечности, обитавају и јесу, како у мени тако и у мојему окружењу.

Не занимају ме векови минули и будући, већ управо Овај Тренутак.

Заиста, седамдесет и седам или стотину и седамдесет и седам векова није ништа друго до ли Овај Тренутак, Ово Вечно Сада.

Наш Стваралачки Дух није заточен у повесничком илити историјском времену; наш Стваралачки Дух је слободан, изван свакога времена условљености и пролазности.

ВедСрби Стриборјани јесу наши савременици.

Наши су Богови такође наши савременици.

Када се усаобразимо са Језгром Садашњег Тренутка, и када се ужижимо на Садашњи Тренутак, ми више нисмо у Времену, него у Вечности.

Хајде тако да гледамо и да созерцавамо све суштаствене појаве и ствари, сва суштаствена збивања и дешавања.

Јер, ако ми наставимо и даље да причамо и приповедамо о Ведским Боговима и Белим Србима Стриборјанима из историјске перспективе линеарног времена, времена које у суштини и не постоји, онда ћемо се само изгубити у причама без Сврхе и Смисла.

Историјска перспектива, са становишта западног човека, јесте привид психолошког времена, где се разводњава и распршује свако Божанско Стваралачко Дејство.

ВедСрбин, Стриборјанин и Аријевац, увек живи Овај Тренутак.

То ћемо схватити оног часа када изиђемо из туђинских религија и традиција.

Туђинска је вера посве слудила ВедСрбе, тако да су са примањем туђинске вере престали да живе Вечно Сада.

Упали су у опсену линеарног времена, и постали су заточеницима психолошког времена.

За ВедСрбина и Прошлост и Будућност јесу Једно Велико Сада.

Све што се било када догодило, то се управо дешава Овде и Сада; све што ће се догодити у некој далекој и умишљеној Будућности, и то се већ догађа Овде и Сада.

Моја Вера, Вера мојих Предака, јесте Жива Вера.

А Жива Вера јесте Свест и Свесност, јесте СамоСвесност и Освешћеност.

Забуна је настала са примањем туђинских вера и туђинских учења.

Изиђите из туђинских вера и туђинских учења, и биће вам у трену све посве јасно.

Будуте у Језгру Свих Дешавања.

Првотни се Прасак није догодио негде и некад, Првотни се Прасак дешава управо Овде и Сада.

И ви у свему томе учествујете у Овоме Трену, заједно са Створитењем, са Богоима и Прецима, као и са Потомцима својим.

Е, видите, то, управо то, јесте Вера и Знање наших Предака.

Ја више не читам књиге од овога света; већ читам Књигу Живота из Акаше, из Поља Беле Сварге.

Ту је све записано ПраЗраком Беле Створитељеве Светлости.

Ту, и само ту, јесте Истина.

 

 

 

Све је живо и све посвећено.

Све посвећено и све одуховљено.

Ти си у свему, и све је у теби.

Дрвета и биљке, животиње и тице, вода и земља, ваздух и светлост, заиста, све је то једно Суштаство Сушто; све је то због тебе и ти зарад свега.

Онај који је невидљиво у свему Присутан, без престанка ствара из Суштаства Свога, Себе не трошећи.

Што више ствара и даје, све Га више има.

Он је Вечан, Он је Непотрошив.

Стварањем се обнавља, давањем се обнавља; у свему се обнавља и свиме се обнавља.

Он је Свебох, СвеБог; Он је ПраСушти.

Вера твојих Предака јесте Вера Свести.

Из Свести исходи Вера, из Вере се шири Поље Свести.

Сварга је Небо Бога Сварога, Небо озарено ПраВиделом Свебоха Дике Створитеља.

Ти се угледај на Велике Претке, а туђинце пусти нека иду путима својим, путима без Сврхе и Смисла.

 Туђинци никада нису знали за Пут Светлости, Пут Богова наших.

Туђинци нису нити од Суштаства нити од Дејства нашега.

Оно што је у Суштаству нашему ПраЗраком Сваргиним уписано, То они никада појмити не могу.

Све је живо и све посвећено.

Све посвећено и све одуховљено.

У свему је, заиста у свему, Створитељ Свебох тајинствено присутан.