Сви смо криви!

О Николи Алексићу, али и о нама, који ћутимо и чекамо!

 Драган Симовић

Сви смо одговорни, и сви смо криви, када се због Истине суди слободном човеку!

Криви смо, сви одреда, зато што смо дозволили да имамо државу у којој не сме слободно да се казује Истина!

Криви смо, сви одреда, зато што смо створили друштво у којему се осуђују и прогоне самосвојне слободне личности, а гадови и гмизавци, а олош и шљам, ужива све благодети овога света!

Криви смо, сви одреда, зато што ћутимо и кутимо, и што мирно чекамо да и нас сутра на кланицу поведу!

Данас су на Правди Бога осудили Николу Алексића, а сутра ће једног од нас; једног од нас који ћутимо и чекамо, мада ни сами не знамо шта чекамо!

Криви смо, сви одреда, зато што нисмо живи!

Нисмо живи, ако ћутимо и чекамо да нас поган и олош на кланицу води!

Ако свако од нас у Николи Алексићу не види и не препозна себе, онда смо нико и ништа.

Заиста смо нико и ништа, ако ћутимо и чекамо!

Нека се сви постидимо и посрамимо пред Николом Алексићем, када смо дозволили да слободан човек због Истине гине!

Боље је да нас нема, него да пужемо и гамижемо пред човеколиким наказама што желе у окове и тамнице да нас баце, и да утуле у нама и последњу божанску искру!

Да нам заувек из Свести избришу и сан о Слободи!

Да заборавимо ко смо, чији смо, одакле смо пошли, и куда и зашто идемо.

И знајте!

Нису синови таме осудили само Николу Алексића, већ све нас скупа, и сваког од нас понаособ.

А наша је света дужност да се за Слободу боримо, јер смо Слободу од Бога Створитеља, још пре рођења нашега, у Светлости примили.

Проф.др. Милан Ристановић

ВЕЛИКЕ ИСТОРИЈСКЕ ПРЕВАРЕ

УВОД:

Историографија не може бити наука из више разлога, којима смо ми у нашој предходној књизи посветили читаво поглавље.*На страну чињеница што, због волонтаризма, “утврђене истине“ се не могу проверити као у егзактним наукама. Чињеница да добар број изнесених тврдњи, уопште није могуће проверити, још више погоршава њен кредибилитет. Озбиљни научници историју прихватају у њеном буквалном значењу .** Догађаји брзо добијају обраду у којој учесници као и сами догађаји добијају нове димензије. Тај поступак даје велике могућности за манипулацију стварним догађајима. Херодот, на пример каже да он пише о догађајима у којима је и сам учествовао а и које је „од других чуо“. Та „друга рука“ може бити, а најчешће и јесте „обрада“ стварног догађаја, или још горе, појава са одређеном намером. Врло често иза „намере“ стоје крупни фактори као што је држава.
Из многобројних примера историјских фалсификата ми смо одабрали два примера из старе и из новије историје. А како се легенда претвара у „историју“ набоље сведочи случај чувеног египатског фараона Тутанкамона. Као „велики владар“ он је, наводно, „проширио и учврстио“ империју. У филмовима он је бесни витез који у брзој приколици са мачем у десници сече непријатеље као купус. Отац његов Екнатон-први једнобожац у старој историји, ожењен чувеном лепотицом Нефертити родила му је великог наследника. Легендарна “љубав“ Екнатона и Нефертити множила се у романима у виду амеба што ни до данас још није престало.

________________________________________________
*М.Ристановић: “Одисејево златно руно Јадрана“ / „Toison d`or de l`Adriatique“
**Изворни облик грчког је порекла у значењу:прича,приповетка

И, ко зна колико би још та бајка трајала да је егзактна наука није подвргла испитивању. Екипа египтолога под управом проф.Зових Хавас подвргла је ДНК анализама телесне остатке фараонске породице. И, дошла је до невероватних закључака: “Велики витез“ Тут-Анкх-Амон био је болешљиви дечак, слабоумна креатура рођена у инцесту између Екнатона и његове рођене сестре, а она „величанствена лепотица“ -Нефертити била је нероткиња.
Још баналнији пример је најчувенија на свету ДаВинчијева „Мона Лиза“, чији је „загонетни осмех“ изазивао поплаву сапуница у виду малограђанских романа, па чак и „научних радова“. Научници су данас утврдили да та „фатална Мона Лиза“ са „загонетним осмехом“ -уопште није женско. Слика, по свој прилици приказује аутопортрет маестра Леонарда ДаВинчија из ране младости!
Оваквих примера има безброј. А, та чињеница сугерира озбиљном научнику идеју да је историографија истинита у оној мери у којој успева да сакрије истину. А то потпуно оправдава наш закључак да се та дисциплина не може сматрати науком. У сваком случају, ова појава захтева велики опрез приликом истраживања.
Прилика је да цитирамо врснога истраживача у области археологије г.Ненада Гавриловића из Париза, аутора изврсног рукописа „Универзална хронологија“, која има директне репекусије на овај рад.
„У последњим деценијама прошлог века поједине научне дисциплине, а пре свега археологија, направиле су на западном Балкану тако велике научне продоре које западњачка наука није могла направити хиљадама година. Буржоаски научници на Западу једва да су нешто начули о Гомолави, Старчеву, Грапчевој Шпиљи, Бутмиру, Црвеној Стијени и осталим налазиштима неолитске културе. То је разлог због кога ми постављамо питање: имали смисла вршити истраживања на просторима, којима је западњачка наука лутала без икаквих опипљивих резултата, а занемарити потврђене налазе и резултате, који врше потпун заокрет у историји човечанства, и руше све оно што је западњачка историјографија предходно утврдила на простору Подунавља и Јадранске обале. Они базирају своје закључке на климавим доказима, захтевајући императивно да се њихове хипотезе прихвате као научна истина, која у ствари, нема никакве везе ни са науком, нити са стварним стањем ствари. Они, додуше понекад помињу подунавску културу, а да предходно не знају како су се поједине етничке групе и племена са тих простора расељавале, и у којим правцима су се кретале по континету.
Што се тиче раса и језика, ми добро знамо да су монголоиди говорили алтајским језиком, док је евроидна раса говорила архаичним индо-европским. Огњиште Индо-европљана, дакле треба тражити око Карпата и Црног мора. Без икаквог мудровања није тешко закључити да се огњиште индоевропских етничких група налазило у троуглу Карпата, Дунава, и Дњепра.

ЛАЖНА ИСТОРИЈА
С ПОДЛИМ НАМЕРАМА

Према „нордијској“, а пре свега аустријској историографији, народи који они називају „Словенима“ ништа и не чине од свог вековног постојања, него се само некуда селе и пресељавају. Али, оно што највише нервира „нордијске историчаре“, јесте чињеница што се ти народи претерано много „размножавају, а то велике империјалистичке стратеге силно забрињава. Испада тако да те „Словене“ стално треба држати под контролом и смањивати њихов природни прираштај.
Тај разлог је, вероватно и узроковао бројне ратове и најезде које су „нордијци“ предузимали против Словенских народа. Најбољи доказ за ову тврдњу јесте понашање Аустро-Угарске окупационе силе у Србији у почетку Првог светског рата. Аустријски војници, по наређењу предпостављених вршили су масовне злочине над српским цивилним
стaновништвом, такве историја није запамтила ни у најцрње дане Турске окупације. О томе нам најбоље сведоче масакри које у Аустријанци спровели у Мачви у почетку рата. По нечијем наређењу војници су убијали, не само све мушкарце, него чак и малолетне дечаке испод десет година. И не само то.
По нечијем наређењу војници су дечацима тупим предметом разбијали лобање и вадили мозгове. Чак су тако извађене мозгове употребљавали да хране војничке псе. Очевици сведоче да се само мали број дечака успео сакрити у густим шумама Мачве и западне Србије. Нема ни говора о томе да су ове одвратне злочине чинили војници по сопственој вољи. Постоје чак докази да су, у оквиру војних јединица послали специјалне “Ајнзац“ групе које су извршавале ова гнусна дела по наређењу предпостављених старешина међу којима је било добар број генералштабних официра.
Тај смишљени и добро организовани, нељудски и геноцидни поступак присилио је Српску војску да у колони преко завејаних албанских клисура поведу са војском више од 40 000 српских дечака углавном испод 15 година. Због ужасних услова овога повлачења велики број ових малолетника страдао је од глади, зиме или од куршума албанских зликоваца. Сувишно је и говорити о томе да је та категорија становништва била неборачка, која никоме није могла никакво зло учинити.
Овакво понашање једне империјалне војске чак ни после њеног пораза никад није подвргнуто под међународну кривичну одговорност оних који су наређења за овај геноцид издавали. По рецепту фалсификовања историје испало је да је за Први светски рат крива Немачка, а да је Аустрија, безмало испала жртва. Они историчари који не знају суштину збивања у то доба никако да се присете да је католичка Аустрија миљеница Ватикана ништа мање него Хрватска. Нико од њих није ни покушао да уочи тај велики историјски превид. Уосталом, што се тиче Србије, војска Немачке није ни учествовала у операцијама на територији Србије! А јесте Аустро-Угарска у којој је већина борбеног састава припадала католичкој вери. Малобројни мобилисани православци никакве злочине чинили нису, јер је више команде нису „поверавале“ овако одговорне задатке.

КАКО СУ СЕ СЕЛИЛИ СЛОВЕНИ

Највећа и најподмуклија превара и подвала које је „нордијска“ „наука“ проповедала вековима јесте она о пореклу Словена и о њиховом сталном некаквом пресељавању. Та теорија мање погађа западне словенске народе али зато немилосрдно погађа јужнословенске.
Оно на шта нас данас упозоравају историчари Светислав Билбија и Миленко Николић, може уочити свака писмена особа, под условом да влада ћирилицом. А на ту чињеницу пре више од 20 година снажно је упозорио врсни историчар и Србин Светислав Билбија: “свака особа која влада ћириличким писмом, без обзира на степен образовања, може,без упоређивања одмах установити колико је очигледна сличност између винчанских слова и ћириличног писма“.
Миленко Николић справом упозорава да оваквих размишљања пре Билбије није било: “Уместо тога измишљена је бајка о некаквом „Ћирилу“ који је за народе досељене са некаквог „Кавказа“, требао да састави једно писмо, због чега је касније још морао постати и светац. Ми не познајемо никаквог „Ћирила“ као особу која је измислила слова. Али знамо за Апостола Ћирила који је живео пуно касније, а познајемо његовог брата Методија*. „Ми о овој браћи данас знамо, мање-више све. Константин је био гласовити историчар, филозоф и филог свога времена, који је стекао високо образовање у школи патријарха Фотија, а са само 25 година стекао је звање филозофа. Као великог научника Византијски цар га је слао у својству мисионара у удаљене крајеве са задатком да шири хришћанску догму. Он је то тако успешно обављао да је постао узор сваком мисионару…“ (С.Билбија)
У својој мисији Константин није измишљао никакво „ново“ писмо, јер за то није имао никакве потребе, стога што је то писмо постојало већ најмање пет-шест хиљада година, а било би наивно помислити да га он није познавао. Бајка о „Словенским народима, који су се доселили са Кавказа, неодржива је измишљотина. Све до 1600. године, историја не познаје никакве “словене“. Нестор Часни, додуше на једном месту помиње једно племе под тим именом на далеком северу Русије, у сибирским тундрама.
Недоучени „нордијски“ историчари имали су прилике да начују нешто о некаквим сеобама са Кавказа, па су, у свом великом незнању, тамо стрпали и „Словене“. По тој једначини руска племена су кренула у „миграције“ са Кавказа на север, и то преко моћних суседних царстава Хазара и Половаца. А руско-половачки ратови трајали су, мање-више хиљаду година, и то увек по истом сценарију. Половци нападају с југа, а Руси –са севера. Ми постављамо питање, које има своје лочично оправдање: ако су се Руси било одакле “доселили“, ко је онда пре тога живео на руској земљи? На то питање никаква наука не би могла дати одговор због тога што он и не може постојати.

________________________________________________
„Wir kennen keinen Cyril als Buchstabener Fünder,aber einen Apostol Ciril der spil gelebt haben muste und lehnen die Bezei chund der serbichen Sch rift…Wir kennen ein Konstantin Philozoph und seinen Bruder“

Велике сеобе народа са Кавказа јесу историјска чињеница коју потврђују многобројни докази, а пре свега јерменски и грузијски хроничари. Епископ Леонти Мровели бележи катастрофалан земљотрес у месту Двину који је прогутао за једну ноћ 220 000 људи. Истина је да су народи бежали с те „огњене земље“ у раздобљу од 1500 година у правцу Црно море -Босфор-Медитеран, и даље -пут Европе. Али у тим огромним сеобама нигде и никаквих „словенских народа“ нема.*
М.Николић поставља епохално питање: “са којим је народима Константин Филозоф био у додиру и које су писмо имали“, па закључује: народ који је на овој територији живео био је српски народ, а писмо-српско писмо.(Николић,стр 41.).
Константин у пратњи свога брата Методија, прокрстарио је читав Балкан, Малу Азију и егејски архипелаг. Сви народи на овим земљама већ су били примили хришћанство. Истовремено на огромним просторима на север од црноморских обала, хришћанство још није било ухватило чврстог корена. И Цар, и Патријарх византијски, свесни тежине ове мисије упутили су Костантина на Крим, у грчке провинције са задатком да у том огромном простору уведе једнобожтво.
Константин Филозоф био је најученија глава Империје у рангу академика. Цар и Патријар били су свесни да је само он способан да изврши велику мисију. На северу од црноморских обала, на огромним просторима живела су безбројна племена и народи над којима руски владари нису имали скоро никакве власти. Већина тих племена су милом или силом, већ примила хришћанство, али је оно с тешком муком хватало дубље корене. Владарка-књегиња Олга приликом посете византијском цару, жали се како има велике проблеме због отпора, који новој вери пружају полудивља племена. У суштини, према њеном казивању, главни проблем није у отпору који, местимично пружају поједина племена према новој вери. А главни проблем јесте недостатак „светих“ књига, из којих би мисионари и проповедници и сами научили суштину проповеди и црквеног ритуала. Све те „књиге“, су додуше, њима биле доступне, али их они нису могли читати, пошто су биле написане на страном-грчком језику. Ништа није помагало што су руски владари већ били искрени хришћани као што је била књегиња Олга. Било је бесмислено и некорисно нову веру проповедати на језику који нико не разуме.
По задатку који је добио од Цара и Патријарха, Константин се на Криму задржао пуне четири године и обавио епохалан посао због чега је и добио захвалну титулу “оца руске писмености“ и народног хришћанства.
Нема никаквог спора да је Константин филозоф обавио мисију од историјског значаја за све народе који данас живе на територији Русије. Али, нас од свега више занима, не квантитет, него квалитет обављене мисије. Ми данас знамо резултате његовог четворогодишњег рада. Он је, пре свега превео са грчког псалтир и стари или нови Завет, који су већ вековима били у употреби у византиском царству, чиме је дао моћно оружје у руке свештеницима проповедницима нове вере. Наука је тачно утврдила и број и количину те литературе, па да то не понављамо….

НОВО ПИСМО И АЗБУКА

Већ одавно се зна да је Константин саставио нову азбуку, чиме је, практично раширио писменост, не само у црквеним круговима, него и међу лаицима. Већ се одавно „зна“ да је Константин за нову азбуку узео већину “грчких“ знакова, који се скоро подударају са грчком азбуком. Та заблуда „грчких знакова“, који се скоро подударају са српском азбуком. Та заблуда о „грком писму“ трајала је све док професор Пешић није открио Винчанско писмо. После тог открића, постало је јасно да, и грчки алфабет потиче од Винчанског писма, штавише, сам Константин је морао бити фрапиран кад му је један Самарићанин, становник Херсона донео на поклон неке књиге написане на језику Самарићана. Константин је са чуђењем закључио да он те књиге може читати, и да чак разуме њихов садржај! “Самаритски језик“ ми не познајемо, бележи М.Николић, али знамо за самаритско писмо “које је идентично са Винчанским писмом“ србицом, закључио је 2003. године професор Радивоје Пешић. Језик који је Константин чуо од мештана у Херсону, М. Николић назива „Рош“ или „рос“ језик, а то је рашански језик, односно српски. Мада је ова тврдња дискутабилна, ми се њоме нећемо бавити на овом месту. Истини за вољу, прва српска држава се зове „Рашка“, а главни град „Рас“ али порекло ових термина захтева још дуже проучавање. Арапски велики путник Иби ер Недим, који је путовао по Русији, у IX веку приметио је да Руси имају сопствено писмо које урезују на дашчице. Х.М.Френ понавља “Нордијску науку“, да је то писмо, које помиње Ел Недим уствари, оно које је Русима саставио Константин Филозоф, али промашај је потпун: то писмо нема никакве сличности са грчким писмом! “Нордијска теорија“ о некаквом монаху „Ћирилу“ кога је позвао „Моравски кнез“ Растислав није ништа друго, него намерни, или ненамерни фалсификат. Срби и Руси би морали ујединити научне снаге и капацитете, те да ове недоумице извду на чистину. Да се не би појавио неки нови „Ћирило“ који би 200 година после Вука и 6 500 хиљада година после Винчанског писма, Србима и Русима „саставио“ ново писмо.

ШЛИМАН СВЕТСКИ ПРЕВАРАНТ

Међу преварантима који су у светској науци оставили негативне последице Ханриху Шлиману, несумњиво припада почасно место. Све преваре, мање-више нeстану, трају извесно време, па се најзад открију. Шлиманова превара откривена је после два века али није још окончана. Високе европске научне институције, Немачеке, пре свега још неверују да је тај човек преварант, јер „још увек се не зна ко је у праву“. На универзитетима у Европи и Америци још увек професори “доказују да је Троја лоцирана“ заслугом великог археолога Шлимана. У енциклопедијама, у научним делима, школским уџбеницима још увек славе „великог археолога-проналазача Пријамове Троје“.
Игнорисање најновијих открића претвара се у заверу ћутања и прећуткивања, а јавно и институционално Шлиманово “откриће“ -стоји чврсто. Та завера ћутања и прећуткивања, чак ни за сто година није прихватила открића научника светског реномеа о превари која се лако открива. Шлиман је, очигледно историјски споменик под заштитом државе.
Истражујући трагове Јасонових и Одисејевих путовања, писац ових редова дошао је дозакључка да су оба ова путовања несумњив историјски догађај, и да су се одиграла на источној обали Јадранског мора између Боке и ушћа Цетине. Ову чињеницу аутор је доказао уз примену десет егзактних научних дисциплина: геологије, археологије, наутике, економије, итд. А за ту књигу у Европи (Немачка, Француска, Британија) врата издавача су тврдо замандаљена.
Завера прећуткивања је претворена у солидарни принцип, који не значи негирање, него мргодно прећуткивање. “Господине, ваша књига је врло интересантна, али…“ тако почињу одговори издавача. Под оно “али“ најчешће се „са жаљењем“ каже да „тај случај“ неспада у обим наше издавачке делтности, и томе слично.*

ШЛИМАН О СВОЈИМ ОТКРИЋИМА

Према својој козметички улепшаној аутобиографији, Шлиман је, боравећи у Холандији као шегрт за три године научио шест језика, а међу њима чак и седми-руски. Због тога га је запазила фирма „Шредер“ и упутила га у Русију са задатком да отвори филијалу. Он је тај посао толико „добро отворио“, да је за неких 3 до 4 године зарадио 50.000 златних рубаља. У домовини је због тога успеха био јако тражен: тражила га је полиција по пријави фирме “Шредер“ због проневере. Али органима гоњења Шлиман је био „недоступан“. После тога у домовину више није навраћао. Пошто му се један брат скрасио на Дивљем западу у САД-у Шлиман креће у „освајање“ тог континета. После више покушаја и бродолома коначно му је „пошло за руком“ да се искрца на америчко тло. Пут је наставио преко континета и стигао у градић Сакрамнето, који је, као и читаву Америку тресла златна грозница. Шлиман, наравно није испирао злато као и сав тамошњи свет него је отворио банку. За ситне паре куповао је златни прах од копача-људи неуких и неписмених и за кратко време зарадио 100.000 долара! Колико је био омиљен најбоље сведочи чињеница да је три пута избегао атентат пошто су копачи, коначно схватили да их пљачка јер многима није ни платио „продато злато“. Успео је, ипак, да побегне и да се докопа Вашингтона. Као богатог и као „угледног“ бизнисмена имао је част да га прими чак и председник Америке, али му је ускоро, по свој прилици и Америка постала “тесна“ коју наврат-нанос напушта.
Вративши се у Европу Шлиман је далеко заобишо своју домовину пошто га је тамо чекала потерница. То је почетак педесетих година кад Француска и Енглеска припремају агресију на Русију-догађај познат у истрорији као „кримски рат“.

СЛУЧАЈ КЛАЈПЕДА

Кримски рат је магнетном снагом привукао Шлимана,па се поново нашао у Русији. Обе сукобљене стране имале су велике потребе: Русија за оружјем, а савезници за храном. У таквим околностима виспрени трговац плива као риба у води: Русима продаје оружје купљено од њихових непријатеља, а овима опет продаје руске намирнице. У то доба, захваљујући Шлиману, балтички градић Клајпеда, иначе познати трговачки центар са могим фирмама и складиштима, начисто се прославио јер је био центар робног промета између Русије и Европе. Тада се и догодио случај који је ушао у све Европске криминалистичке архиве: за једну ноћ изгорела су сва складишта у Клајпеду! Само је Господ сачувао свога „миљеника“Шлимана -његово складиште пуно разне робе остало је нетакнуто. Он је, затим, брзо и уносно распродао робу и на брзину нестао из Русије. Царски органи гоњења показали су се недосетљивим и спорим. Потрагу за њим истовремено су расписали и савезници пошто су се, коначно „досетили“да им је Шлиман за њихове паре продавао њихове топове. Као и Руси и савезници су остали празних шака.
Шлиман се већ увелико налазио на путу око света преко Средоземља, Индије, Кине итд. За то време завршио се велики рат, па се на „подвиге“ великог комбинатора већ било и заборавило. Европа је сад Шлиману доступна, али му је домовина још увек била „врућа“. Стигавши у Лондон Шлиман је сазнао сензационалну вест да је један британски лорд платио незамисливу суму од 74.000 фунти стерлинга за неколико украса са Партенона. Као виспрени “мајстор“ одмах је схватио да се пред њим отвара златни рудник.

ПЉАЧКА АНТИЧКИХ ГРОБНИЦА

У историјским аналима добро је познато да су египатски фараони и други владари сахрањивани у гробнице са пуно драгоцености које ће владару послужити „на оном свету“. Они што су „остали“ на „овом свету“, такође нису били без памети па су закључили да покојнику „тамо“ не треба ништа, а да ће његово благо боље послужити живима него мртвима. Тако је настала, још у доба египатских времена уносна „делатност“ пљачке богаташких гробница. Шлиман је одмах схватио да се предмети из античке Хеладе на западу продају по незамисливим ценама. А, будући даје краљ Пријам, по легенди био баснословно богат, Шлиман је одлучио да потражи његову гробницу, пошто му је судбина поверила ову историјску мисију. Истини за вољу, он је већ био толико богат да му је мање било стало до злата, а више до научне славе. Међутим, био је свестан да је полуписмен и да је реч „археологија“ чуо први пут. Стога је решио да прво постане „учени археолог“. Стом намером ускоро се нашао у Паризу. Једном таквом “таленту“ није, наравно тебало пуно да уђе у велику научну дисциплину. Чак, брже него што је за три године “научио“ седам језика -стекао је диплому археолога у Паризу, па пошто га је судбина одредила да открије Пријамову престоницу, запутио се у малу кнежевину Грчку, која се тек пре двадесетак година ослободила од отоманског јарма. У његовој аутобиографији пише да је тамо дочекан као месија, која ће открити загонетке славне грчке историје. Прво је, наравно пожурио на Одисејеву Итаку, и чим је мало чепркао, открио је гробнице не само Одисеја и Пенелопе, него и већине хероја -учесника тројанског рата. Шта је он стварно“открио“ то се никад није сазнало, пошто никад нико није контролисао његову делатност.
Још пре доласка у Грчку нико у Европи није био расположен да му пружи гостопримство. Мада није до краја разјашњено, али по свој прилици ускоро је и у Одисејевој домовини постао непожељан. Па, пошто не би било никакве логике да на грчкој територији “пронађе“ Пријамову престоницу, Шлиман баца око на Турску. На том ступњу његове делатности појављује се личност која му је учинила огромне услуге. Био је то Франк Калверт -амерички конзул у Цариграду. Пре него што ће Шлиман уз помоћ Калверта купити брежуљак Хисарлик, немачки археолог фон Хан већ је вршио ископацање на оближњем локалитету Бунарбаши, покушавајући да тамо откопа Пријамову Троју. Пошто се показала бесмисленост Ханових ископавања, Шлиман се устремио на Хисарлик. Он није оклевао: за две године „открио је“ Пријамову престоницу са огромним благом и тако постао најславнији археолог света.
Годину дана пре него ће Шлиман започети ископавање „Троје II“ појавола се прва негативна реакција на његова „открића“. Године 1877 појавила се у Лајпцигу омања књига под насловом „Geschichte von Troas“, чији је аутор био млади историчар Едуард Мејер. Мада је био велики таленат двадесетогодишњи Мејер није био кадар да озбиљно уздрма Шлиманова „открића“.
А, велика сензација привукла је много радозналаца на Хисарлик. Мејер је у међувремену постао професор универзитета у Хале-у, где је 1880 објавио своју чувену књигу „Geschichte von Alterum“, која се, додуше мало бави Шлиманом али из ње није тешко закључити да Шлиманова “открића“ немају никаква упоришта у стварности.
Тежак ударац Шлиману и његовој домовини задао је немачки официр Ернст Бетихер које је, 1883. године посетио Хисарлик и Шлиманову Троју и закључио да та „Троја“ није била ништа друго него обичан крематоријум. Његов извештај тешко је уздрмао Шлимана поготово у Немачкој у којој су се историчари и археолози фронтално окренули против њега. Али ни Шлиман није седео скрштених руку. Годину дана пре своје смрти он је на Хисарлику организовао велики научни скуп и окупио најчувеније археологе. Учествовали су Карл Хуман, Чарлс Валдстеин, фон Дун и наравно Вихров и Франк Калверт. Скуп је, 30 марта 1890. сачинио један „протокол“ којим је окривио немачког официра за клевету!
Један тако еминантан научни скуп није могао донети „погрешну
одлуку“ -могла би бити резултанта јавног мнења у Немачкој. “Пријамова Троја“ на Хисарлику донекле је „учвршћена“, али је у Шлимановој домовини остала превише климава. Ипак, уместо науке, на сцену је ступила политика. Не треба заборавити да је жеља за уједињењем немачких државица у велику империју добила снажан замах после њене велике победе нед Француском, нешто раније. Државни интереси су налагали величање свега што је Немачко. Још више је опстанку Шлимана допринела чињеница да су према њему осећали симпатију Кајзер и Бизмарк, који су раније у неколико наврата срдачно примили. Шлиман је умро 1890. године, а његово дело наставио је његов сарадник Дорпфелд, који је наставио чепркање на Хисарлику.
Наука и слабо обавештена јавност у Европи и Америци, заиста су поверовали да је проблем Пријамове Троје “дефинитивно решен“. То је покушао да докаже амерички универзитетски професор Блеген који је на Хисарлику чепркао неколико година,и по свом признању „ништа ново није открио“! То му ипак није засметало, да по повратку у Америку напише књигу у шест томова, у којој је „потврдио“ да је Шлиман „дефинитивно решио проблем светог Пријамовог Илиона“.
Kрај.

————————————-

О аутору:
Професор др Милан Ристановић је доктор филолошких наука, професор Сорбоне у пензији, члан Удружења књижевника Француске и преводилац. Активно познаје десетак језика;

—————————————-

За ФБР припремио Драган Симовић

Ми смо бесмртни и вечни!

6 новембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Драган Симовић

Ми смо бесмртни и вечни!
Ако желимо, ми, заиста, бивамо оно што желимо!
Наше су жеље наша стварност.
Наши су науми наша стварност.
Наше су намере наша стварност.
Наша су дела наша стварност.
Нашу стварност и нашу судбину, гле, дела наша стварају!
Ми смо творци свега онога што нам се дешава.
Ми смо бесмртни и вечни!
Живот је наш без почетка и без свршетка.
Да ли смо ми заљубљени у властити живот?
Ако јесмо, зашто смо заљубљени у властити живот?
Шта ће нам живот, ако не творимо дела љубави?
Чему ће нам живот, ако нисмо посвећени стваралаштву и стварању?
Живот сам по себи, ма шта ми мислили, нема никаквога смисла, ако тај живот није посвећен стваралаштву и стварању!
Тек посвећен живот јесте живот са смислом и сврхом!
Живети живот без смисла и сврхе, без стваралаштва и стварања, то је исто као и не-живети!
Заиста, не живи се живот изван стваралаштва и стварања.
Не живи се живот ако давања нема.
Живети, значи давати, а давати се једино може кроз стваралаштво и стварање.
Ако не дајемо, ми онда и не живимо!
Да дајемо Створитељу, Великом Духу, Великој Мајци, Природи, ближњима и суближњима!
Тек када дајемо ми, уистини, јесмо!
Ако не дајемо, ми нисмо!
Човек је Бог онолико колико даје.
Посвећени се човек једино на Бога угледа.
Зато и кажем, да је човек Бог само онолико колико даје.
Човек који живи за узимање, полако али поуздано корача прма животињи.
Човек који живи за узимање, већ јесте животиња!
Он не зна, и ништа не слути, али полако и поуздано иде према животињи.
Ми смо бесмртни и вечни!
Али, бесмртност и вечност морамо оправдати.
Од Створитеља Који Јесте Предивотна Светлост и Надискуствена Милост Сушта, ми смо унапред добили највеће дарове Његове.
На нама је да те дарове Његове делима својим оправдамо.
Делима својим, кроз стваралаштво и стварање!
Ако нисмо посвећени стваралаштву и стварању, чему ће нам онда бесмртност и вечност?!
Само кроз стваралаштво и стварање ми јесмо Једно с Оним Који Јесте.
Онај Који Јесте, Он Јесте у нама суштаство наше сушто само онда када стварамо попут Њега Који Вечно Ствара.
И будући да Вечно Ствара, Он, стога, Јесте и Бива.
Ако смо у стваралаштву, и у стварању, онда и ми Јесмо и Бивамо!
[starrating template_id=4 select=“]