Category: Драган Симовић
Драган Симовић: Прича Перуна Белобора
Прича Перуна Белобора
26 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Драган Симовић
Стриборија је наша Пра Родина, Пра Домовина свих Белих Срба. То је Земља на Крајњем Северу. Бела Земља под снегом и ледом. Бели Пупак Света. Пурпурни Прстен Вечерњаче, Звезде Разјаснице.
Ту су најчистија дејства Мајке Земље и Оца Сварога.
Одатле се, у Треће Небо, изравно успиње Сваргином Осом, Сунчевим Луком.
Понад снежних врхова, подно звезданих јата, ноћу, на ветру, слушамо умилну вилинку стакластих звончића окачених о сибирске кедрове.
А снег је зеленкасто-плаветан и руменкасто-ружичаст у сутон вечерњи, кад прште и пуцају брезе на мразу.
Ова песничка праслика душу моју греје и зари.
То је дивотан сан који и будан вазда сневам!
Балкан је наша тамница.
Просторна и временска Потка Балкана пуна је дејствених чворова који се никада неће развезати.
Постоје прстенови зрачења и завојнице дејствава на Мајци Земљи, силе и моћи из Срца и Језгра Мајке Земље, које стварају судбину како појединаца тако и народа.
На Балкану је све другачије него другде.
То је због тајинствених сила утканих у Потку Простора.
Ту Потку ткају невидљиве силе, а те невидљиве силе Балкна нису силе светлости.
Зато су на Балкану чести ратови. Грозни ратови!
Потка Балкана је пуна дејствених чворова, а тамо где је Потка пуна чворова, не може ваљано да струји божанско дејство, дејство светлости и милости.
На Балкану влада вечита мржња.
Људи су ту захваћени и проткани мржњом.
Људи су на Балкану просто опседнути мржњом.
Они су у власти мржње.
На Балкану је напросто немогуће владати, господарити мржњом. Мржња је ту јача од свега.
Срби су жртве балканске мржње, балканског мрака.
Срба би данас било десет пута више, да су на време напустили Балкан, и потражили Земљу на Северу.
Срби су на Балкану заточени и поробљени мржњом.
Зато што је Земља на Балкану натопљена мученичком крвљу и дејством праисконог зла.
Сликовито речено, Балкан је црна рупа на животном телу Мајке Земље.
Србима је скоро немогуће да опстану и да се сачувају на Балкану!
За Србе постоји Пут и Пролаз на Крајњи Север. Тамо где је давно негда обитавала Бела Србија, Срберија!
Све што ми мислимо и осећамо, све што изговоримо и чинимо, све што је одраз наших намера и наума, то се у Потку Земље уписује, и то се зове судбински запис.
Колико је оних који су страдавали и патили, колико је оних што су мучени и уморени на Балкану, колико је оних увређених и понижених, и све је то у Вечну Потку уписано, и све је ту присутно од Искони све до Праискони, и све то нас окружује и запоседа као самосвојно невидљиво биће тајинствених земљиних сила.
Ми морамо да следимо визију Беле Србије!
Срберије! Стриборије!
Макар у сновима и јасновиђењима својим да следимо Сунчеву Осу што нас са Стриборијом повезује.
Сада је доцкан да напустимо Балкан, и да се вратимо на Пра Родину своју, коју смо напустили пре двадесет и седам векова.
Али зато можемо духовно и умно да се повежемо са нашом Пра Домајом. А то је данашња Русија, Русија на Северу.
Сви мисле да је Русија на Истоку.
Греше!
Душа Русије обитава на Северу.
На Истоку је само Подножје Русије.
Не тражимо излаз на Западу!
На Западу Тама влада.
И тамо има црних рупа, као и на Балкану.
Отуда синови таме са Запада вазда крећу ка Балкану.
Њих привлачи енергија зла Балкана.
То им је духовна храна.
Они се хране тамом, мржњом и злом.
На нама је да васпоставимо енергетски и духовни мост са Стриборијом, те да тако ублажимо муке и невоље своје.
А, уколико будемо имали тридесет и тројицу Великих Посвећеника, онда је могуће и да посве променимо судбину и усудбу Белога Србства!
На водама Словенског Дунава,
месеца ледног, 7520/2012. године.
Драган Симовић: Прича Перуна Белобора
Стриборија је наша Пра Родина, Пра Домовина свих Белих Срба. То је Земља на Крајњем Северу. Бела Земља под снегом и ледом. Бели Пупак Света. Пурпурни Прстен Вечерњаче, Звезде Разјаснице.
Ту су најчистија дејства Мајке Земље и Оца Сварога.
Одатле се, у Треће Небо, изравно успиње Сваргином Осом, Сунчевим Луком.
Понад снежних врхова, подно звезданих јата, ноћу, на ветру, слушамо умилну вилинку стакластих звончића окачених о сибирске кедрове.
А снег је зеленкасто-плаветан и руменкасто-ружичаст у сутон вечерњи, кад прште и пуцају брезе на мразу.
Ова песничка праслика душу моју греје и зари.
То је дивотан сан који и будан вазда сневам!
Балкан је наша тамница.
Просторна и временска Потка Балкана пуна је дејствених чворова који се никада неће развезати.
Постоје прстенови зрачења и завојнице дејствава на Мајци Земљи, силе и моћи из Срца и Језгра Мајке Земље, које стварају судбину како појединаца тако и народа.
На Балкану је све другачије него другде.
То је због тајинствених сила утканих у Потку Простора.
Ту Потку ткају невидљиве силе, а те невидљиве силе Балкна нису силе светлости.
Зато су на Балкану чести ратови. Грозни ратови!
Потка Балкана је пуна дејствених чворова, а тамо где је Потка пуна чворова, не може ваљано да струји божанско дејство, дејство светлости и милости.
На Балкану влада вечита мржња.
Људи су ту захваћени и проткани мржњом.
Људи су на Балкану просто опседнути мржњом.
Они су у власти мржње.
На Балкану је напросто немогуће владати, господарити мржњом. Мржња је ту јача од свега.
Срби су жртве балканске мржње, балканског мрака.
Срба би данас било десет пута више, да су на време напустили Балкан, и потражили Земљу на Северу.
Срби су на Балкану заточени и поробљени мржњом.
Зато што је Земља на Балкану натопљена мученичком крвљу и дејством праисконог зла.
Сликовито речено, Балкан је црна рупа на животном телу Мајке Земље.
Србима је скоро немогуће да опстану и да се сачувају на Балкану!
За Србе постоји Пут и Пролаз на Крајњи Север. Тамо где је давно негда обитавала Бела Србија, Срберија!
Све што ми мислимо и осећамо, све што изговоримо и чинимо, све што је одраз наших намера и наума, то се у Потку Земље уписује, и то се зове судбински запис.
Колико је оних који су страдавали и патили, колико је оних што су мучени и уморени на Балкану, колико је оних увређених и понижених, и све је то у Вечну Потку уписано, и све је ту присутно од Искони све до Праискони, и све то нас окружује и запоседа као самосвојно невидљиво биће тајинствених земљиних сила.
Ми морамо да следимо визију Беле Србије!
Срберије! Стриборије!
Макар у сновима и јасновиђењима својим да следимо Сунчеву Осу што нас са Стриборијом повезује.
Сада је доцкан да напустимо Балкан, и да се вратимо на Пра Родину своју, коју смо напустили пре двадесет и седам векова.
Али зато можемо духовно и умно да се повежемо са нашом Пра Домајом. А то је данашња Русија, Русија на Северу.
Сви мисле да је Русија на Истоку.
Греше!
Душа Русије обитава на Северу.
На Истоку је само Подножје Русије.
Не тражимо излаз на Западу!
На Западу Тама влада.
И тамо има црних рупа, као и на Балкану.
Отуда синови таме са Запада вазда крећу ка Балкану.
Њих привлачи енергија зла Балкана.
То им је духовна храна.
Они се хране тамом, мржњом и злом.
На нама је да васпоставимо енергетски и духовни мост са Стриборијом, те да тако ублажимо муке и невоље своје.
А, уколико будемо имали тридесет и тројицу Великих Посвећеника, онда је могуће и да посве променимо судбину и усудбу Белога Србства!
На водама Словенског Дунава,
месеца ледног, 7520/2012. године.
Драган Симовић: Долазе Дани Беле Светлости Сварога
Долазе Дани Беле Светлости Сварога.
Из Дубине свих дубина, из Језгра ПраСуштаства, из Срца Унутарњег Неба, долазе Дани Беле Светлости Духа Стварања.
Долазе Дани Права и Правде, Дани свих догођених и недогођених Будућности, Дани Божанске Свести из ПраСвесности.
Долазе Дани Беле Светлости Сварога.
Дани у које ће се сами између се поубијати сви непријатељи наши, Дани у које ће Бог Срб открити све Моћи своје, Дани у које ће се жњети све оно што се сејало кроз векове и светове.
Долазе Дани Милости и Љубави, долазе Дани Доброте и Дивоте, долазе Дани у које ће откривена бити Тајна Бића Времена, и Тајна Суштаства Вечности.
Долазе Дани Беле Светлости Сварога.
Долазе Дани када ће се на једно Усудбено Гумно сабрати сви крвници наши, и сами себе мучити управо онако како су негда и негде мучили синове и кћери Бога Срба.
И мучиће сами себе онолико дуго колико су негда и негде, било када и било где, мучили синове и кћери Бога Срба; јер Дани Бога Срба јесу Дани Права и Правде, Дани Беле Светлости Сварога, Дани Млечне Светлости Великог Духа Стварања.
Долазе Дани Беле Светлости Сварога!
Драган Симовић: Живот је Божанска Песма!
Како мислимо, размишљамо, осећамо и говоримо, тако нам и бива!
Каква су нам дела, такви и ми јесмо!
А какви ми јесмо, такав је и свет у којему обитавамо!
Да смо ми бољи, и свет би бољи био.
Свет је наше огледало, а ми не желимо да схватимо да је свет наше огледало.
Љутимо се на свет, љутимо се на своје огледало, љутимо се и на сам живот.
Проклињемо живот који нам је од Створитеља дан!
Хтели бисмо неки други и другачији живот, уместо да свој живот радосно пригрлимо, те да од њега створимо чудо над чудима, да створимо БогоЖивот!
Хоћемо да ленчаримо и дембелишемо, да дигнемо све четири увис и да преспавамо живот, а неко ће други све наше послове и задатке уместо нас да уради, да би нама било лепо и дивотно, да бисмо ми само уживали и снова до у бескрај дембелисали.
Живот мора најпре да се живи, да би се у њему уживало!
Само онај ко свим Бићем својим и Суштаством Суштим живи свој живот тај, уистини, уме и да ужива!
Најпре морамо да будемо слободни и одговорни, па тек потом да мењамо и себе и свет.
А не можемо бити слободни и одговорни ако немамо Знања!
Кад кажем Знања, онда мислим на Битна Знања, на Знања Одозго, на Знања од Бога Творца и од Великог Духа Стварања.
Знања од овога света и нису Сушта Знања, то су тек знања без сврхе и смисла, знања која вреде само од јутра до вечери!
Створени смо и рођени за много виша дела.
Створени смо и рођени да будемо Богови!
А ми смо изабрали да будемо гмизавци и пузавци, па се још љутимо на Творца што гамижемо и пузимо.
Гамижемо и пузимо, зато што смо и желели да гамижемо и пузимо!
Да смо желели да будемо Богови, били бисмо Богови!
Све што ми јесмо, и све што нам се дешава, то су жеље наше!
Кад ово схватимо, и освестимо, онда ће нам живот заистински божанска песма бити!
РАЗГОВОР: Драган Симовић – Реч о Песми Природе и Човека (интервју- фбр редакција)
Нова књига „ПОЋИ ЋУ ДА НАЂЕМ ЗЕМЉУ СВЕТИХ ПРЕДАКА“ нашег најчитанијег аутора књижевника Драгана Симовића је уникатно издавачко дело аутора Симовића и СРБског ФБРепортера…
За почетак овог разговора прочитајте део из предговора књизи:
************
Кад Пева слово – Песник се у Знано пресијава
Љубав је покренула Унутрашње биће Песника и он се записао, од Праискона свет у себи и око себе, да сваки раб Божији разуме. Чистота осећаја овог Песника на необично пријатан и топао начин долази са сваким изговореним, записаним и непрочитаним словом, и нежно и питомо распростире бићем и Свеколиком Васељеном! Јасно испреплетана музика Душе и дух Сопства са жељом да Свест о пореклу коју поседује преда свима и тако је утисне у вољено Србство записано за свагда, за оне пре, ове сада и оне који ће доћи!
Овај наш Песник, онострани, овдашњи, јединствено Стваралачко биће, Човек Србства – објавио је више од тридесет књига, и може са задовољством рећи да је обавио свој овоземни задатак, записан пре рођења у књигу Постојања. Радосно, он не пева зарад света, већ пева у славу Божанског Бића и Битија!
………………………
На радост и у здрављу корачали овим Писменом које је испред вас поштовани љубитељи лепе писане речи. Када стигнете до последње странице немојте се забринути што нема више речи, то се јасност и чистота душе Песника у вас Преселила…
***********
Поштовани Песниче, одакле потиче Твоје физичко биће, да ли си истраживао своје Корене…
* Рођен сам, као првенац у родитеља, 5. ледног, илити јануара, 1949. године, од оца Милете и мајке Станке, девојачко Тановић, на Звездари, у Београду. Моји су старином Горштаци, Херцеговци, који су се преко Требиња, Дурмитора и Оногошта, а то је данас Никшић, доселили у Ужичку нахију. Наше старије презиме, до пре стопедесет година, јесте Врањеш. Још је и мој прадеда имао два презимена Симовић Врањеш.
Симовићи смо по мојему чукундеди Симу Перуновом Врањешу, великом ратнику, који је по пропасти Устанка у Херцеговини прешао у Црну Гору, а из Црне је Горе, будући да је наступила гладна година у братској нам држави, са осталим ратницима Херцеговцима, исељен у Ужичку Црну Гору, према договору Књаза Николе и Краља Милана.
Још од ране младости сам почео да истражујем своје корене. И, могу рећи, да сам доста тога открио и сазнао о својим Прецима. Ми припадамо великом племену Врањих Срба, оних Срба који су пре дванаест векова кренули из Срберије илити из Србистана, преко Персије и Русије, да би се негде у једанаестом веку обрели на овим балканским просторима.
Врањи Срби значи Црни Срби...
* Заиста, моји Преци, моји саплеменици савременици, па и ја, дакле, сви ми личимо на Северне Индусе Аријевце. Горштачке црте, орловски нос, високо чело, издужен врат, а витак стас. Моји ми индијски пријатељи кажу, да су менгде другде срели, поверовали би да сам њихов, да сам рођен негде подно Хималаја!
Поезија је по свему што си до сада записао – Твоја судбина...
* Поезија и Језик. Још сам од детета почео, на свој детињи начин, да истражујем језик. Да размишљам о речима, да их ослушкујем. Да повезујем сличне и сродне речи, да их упоређујем по звучности, по смислу.
Речи су за дете звучне живе слике…
* Свака је реч за мене била и остала слика. Детињство сам проживео у брдима између Златибора и Јавора, на водопадима, буковима и слаповима Великог Рзава.
Природу сам одувек волео. Не само да сам је волео, ја сам одувек био једно једнијато са Природом.
Песник и Природа у теби се допуњују, преплићу и заједно дишу…
* То је отуда што су у мојему племену, у мојој породици, одувек биле присутне обе вере, стара и нова. Стара Словенска вера, прожета са Новом Хришћанском вером!
Никада се те две вере, у мојему племену, нису међусобно потирале. Обе су се стопиле и срасле у Право Славље, Словенско Право Славље. Наша је крсна слава Савиндан, Свети Сава. То је крсна слава оних Срба који су се последњи покрстили.
Леп спој: Вера, Свети Сава и Природа…
* Драго ми је што је Свети Сава наш заштитник, зато што је веома љубио србски језик! Протерао је грчке калуђере из Србије, и увео србски језик у Цркву!
Стара Словенска Вера јесте Вера Природе. А Вера Природе јесте чиста поезија, праискона поезија. Природу сам одувек појимао и доживљавао као Велику Мајку. Онако како су је појимали и схватали наши Велики Преци. И дан-дањи, Природа је за мене Велики Зелени Храм!
Чудесно је то са којом љубављу у песмама говорите о речима, о србском језику уопште…
* Србски је, уистини, Пра Језик, из којега су произишли сви ини језици. Језик у којему је свака реч звучна жива слика, праслика! Србски је изравно повезан са Акашом илити Пољем Беле Сварге. А то значи да је Србски језик којим су говорили Богови, песнички речено.
Свака Реч Србског Језика има тако чудесне трептаје и титраје, да тренутачно допире и до најудаљенијег звезданог јата. Свака Србска Реч има и исцељујуће дејство! Наравно, искључујем оне скаредне речи које су ушле у Србски Језик, а уопште нису Србске!
Ако било коју Реч изговоримо тихо или у себи више пута, ако је уједначемо понављамо у срцу, она ће имати исцељујуће дејство.
Ако ставимо длан на болно место, и у себи, у срцу својему, певушимо и треперимо Реч, после кратког времена осетићемо да је бол уминуо, да смо исцељени.
Свака је Праизворна Србска Реч, уистини, Божанска Мантра, како би рекли хималајски мудраци.
Срби радије уче стране језике, многи на жалост не знају основе србског језика, не знају ћирилицу…
* Већина Срба и нема ту Свест, да је, заиста, благослов Божји што су на рођењу добили на дар један Свети Језик. Кад говориш Србски, онда те разумеју и схватају и бића из Духовних Светова. Зато је страшна србска клетва!
На другим језицима, можеш да кунеш докле хоћеш и ништа се неће догодити, али на Србском, ако само једном изговориш клетву, она допире и до најудаљенијих звезданих јата,и отуда се враћа као судбина!
Остаје нада да ће се некада и научници у области језика бавити духовним богатством и свима показати вредност србског језика…
* Србски Језик има дванаест ступњева, илити нивоа, значења и дејства. Седам ступњева у овостраном, и пет у оностраном, у заумном, у Духовном свету. Наука о језику не долази до тих познања. Верујем да ћу будућности једна духовна лингвистика доћи до тих открића.
Гете је рекао да је једино Поезија чиста Уметност! Она је посебан дар Човека, а твоја је израз великог посвећеника и зналца Речи…
* Поезија је чудо од лепоте и дивоте Србскога Језика!
Свака Реч у поезији има енергетску и нумеролошку вредност стотине речи у уметничкој прози! Снага Поезије није у реченом, већ је снага у ономе иза, тамо негде иза, што није речено, а наслућује се! Песника не чини Песником оно шта, већ како! Поезија није оно што се пева, већ како се пева!
Поезија се не може научити!
Постоје школе и академије за све уметности, само нигде у свету нема ни школе ни академије за песнике!
Гете је рекао да је једино Поезија чиста Уметност! Све друге уметности јесу опонашање Поезије.
Ипак се Поезија данас мало или уопште не чита, некада је заиста било другачије, шта је по твом мишљењу разлог томе…
* Зато што је лако поробити ум човека који не чита Поезију. До тог познања је, међу првима, дошао Мигел Де Унамуњо, велики кастиљански песник и философ.
Велики Брат никада не може да пороби ум човека који чита Поезију! Постоји одговорна и озбиљна духовна наука која је дошла до тих познања. Деценијама је вођена једна прљава, перфидна пропаганда против Песништва, да би се народ одвојио од Поезије, а онда лагано, у ходу, поробио!
Свети владика Николај је рекао да су песници – првосвештеници, чега се боје ови зли господари…
* Поезија је Божанска Мантра. Ако читаш Поезију, ти си онда под заштитом Виших Духовних Бића, и на тебе тада не утичу мантре од Господара овога света! Нема случаја, ни у овоме свету, нити у иним световима! Све што се чини, чини се са неким вишим смислом. А тај виши смисао не могу да докуче они који нечитају Велике Песнике. Све свете књиге писане су у стиху. Све је то Поезија који су Божански Песници стварали. Зато је и Владика Николај Велимировић рекао, да су ми песници – првосвештеници!
И тако Песници једног дана почну да живе своје Певање…
* Ја сам сада дошао до познања да живим своје Певање, своју Поезију. Нису ми више важне књиге које сам објавио. То више и нису моје књиге! То сам предао Роду и Племену. Моје су само оне књиге које се у овоме часу рађају. А када се роде, и њих ћу предати Роду и Племену.
Поезија је за мене Вера.
Поезија је за мене философски поглед на свет.
Поезија је за мене поетика живота иживљења.
Поезија је за мене Смисао у свету бесмисла!
Све сам рекао!
Шта је за тебе Песника Пријатељство…
* За мене је Пријатељство Божја Заједница! А то значи, да ја пријатељима никада ништа не замерам, шта год ми учинили из Љубави! Просто обожавам сваког Пробуђеног и Освешћеног Србина, сваку Пробуђену и Освешћену Србкињу! Мало нас је у овоме свету Опсене и Омаје, па се стога морамо чувати узајамно! Онако како се чувају Ратници Светлости!
За крај овог разговора порука Песника који пише душом, срцем и речима Срба са свих простора и из многима непознатог времена…
* Моја поетика јесте поетика Песника из неких других светова и пространства. Ја нисам ни Човек ни Песник западног света. Ја сам више Биће и Битије Северо-Истока, а то је Стриборија, Хипербореја! Моје је као Песнику, да сведочим. По древном учењу Ведских Белих Срба, велик је грех сакрити и прикрити знање које си Одозго примио. Знање се мора предавати! Отуда србска реч ПРЕДАЊЕ за Традицију! Ја предајем и Роду на Земљи, и Роду у Небесима!
Књига: ПОЋИ ЋУ ДА НАЂЕМ ЗЕМЉУ СВЕТИХ ПРЕДАКА нашег најчитанијег аутора, књижевника Драгана Симовића, је уникатно издавачко дело аутора Симовића и СРБског ФБРепортера…
ЛИНК ЗА КЊИГУ
ФБР РЕДАКЦИЈА…
СИМОВИЋ: Како је велик страх од Истине!
Како је велик страх од Истине!
Драган Симовић
У окружењу вековних непријатеља, како један народ да опстане и да буде свој!?
Како да расподели божанско дејство и на вечите одбрамбене ратове и на узвишена уметничка и духовна дела?!
Срби су јединствен народ на целоме свету, између осталог и стога, што у свом окружењу, што на својим границама, имају највеће непријатеље словесног човечанства!
И заиста, вековни непријатељи Срба нису само непријатељи Србства, већ су они непријатељи целе једне узвишене расе, која је столећима бивала покретачка снага на свим пољима Ума и Духа!
Сви злочини над Србима и противу Срба, били су, уистини, и злочини над свеколиком аријевском расом!
Занимљиво је, и чудновато, да о овој Истини нико од словесних и просвећених Срба, није до сада говорио!
Све време је србско племство, попут ноја, завлачило главу у песак, просто не желећи да сагледа и освести ову Истину!
Због тога што је србско племство (а то је оно што бисмо назвали културном и духовном елитом!), скривало ову Истину од својега народа, србски је народ, у двадесетом веку, био највећа жртва свих ратова и пошасти!
Додуше, оно што називамо србским племством, није никада ни бивало истинито племство србскога народа, зато што су сви они, будући школовани и образовани на Западу, унапред, још као школарци, припремани и спремани да скривају свеколику Истину о својему народу.
Знања стицана на Западу немају духовну ни ширину ни дубину (а никада већ нису ни следила Божанску Осу!), тако да и после свих завршених западних школа, човек није дорастао божанским задацима, нема усађено начело одговорности пред родом и племеном, нити, пак, играђен карактер, поетику живота и живљења!
Ако желимо да будемо у Истини, а морамо, онда ћемо рећи, да је управо србско племство одговорно за три милиона мученички убијених Срба у двадесетом веку!
Зашто је одговорно?
Зато што није на време, у прави час, јавно говорило, што није писало и објављивало књиге, управо о овоме – да су Срби у окружењу човеколиких звери!
Ни дан-дањи, нико од србских интелектуалаца, нико од србских академика, нико од школованих и образованих Срба, нико од србских политичара, не говори о овоме.
Просто је невероватно, како је велик страх од Истине!
Али има још нешто што ме чуди!
Чуди ме сам србски народ!
Просто не могу да поверујем, да после свих погрома и јама по Херцеговини, да после свих распињања и клања, да после најгрознијих злочина из окружења, Срби нису стекли макар природну, ако не већ божанску мудрост, те да једном за свагда омудре, да се једном заувек удруже и уједине против свег тог звериња у људскоме обличју!
Зар је могуће да Срби и даље буду југо-носталгични, да и даље верују у ватиканско-усташко братство и јединство?
Еј, моји Срби!
Ви нисте само наивни, већ и бесловесни!
Никада врана неће испилити сокола!
Ако су им дедови били кољачи, знајте да ће они бити још већи кољачи!
Само србска војска може да брани србски народ!
Они који су, у име прича о демократији, уништили вашу војску, знајте да вас потајно, потуљено и лукаво, поново припремају као јањце за кланицу!
Зар је могуће да им још увек верујете?!
Ако им верујете, онда ви нисте одговорни не само према својој деци, већ према Животу самоме!
Драган Симовић: Свест о Вишем Посланству
Свест о Вишем Посланству
Драган Симовић
Још сам се у раној младости (а можда је то било
и много раније), запитао: зашто сам дошао у овај
свет; зашто сам уопште рођен; који је смисао мојега
доласка и мојега рођена; шта је сврха свеколиког нашег
постојања и битисиња?
Зар је могуће да човек изненада дође, проведе ту неко
време, а онда заувек некамо или никамо оде, и да је све
то тек тако случајно, без сврхе и смисла?
Нити се зна зашто је дошао, ни зашто је овде неко
време обитавао, ни зашто је, на свршетку, отишао тамо
камо је заувек отишао!
Да ли је човек нешто више од биљке и животиње, да ли
је нешто више од пуке природе и случајних животних
токова?
Човек мора да има неки виши Задатак; његов живот
мора да има неки виши Смисао; он мора бити
изасланик неког нама недокучивог Божјег Посланства,
неког нама непојмљивог Божјег Смисла!
Тако сам данима и ноћима (а можда сам тада имао
шеснаест година!), трагао у свом Унутарњем Бићу за
одговорима на ова суштаствена питања.
Наравно, да на суштаствена питања одговори никада
не долазе онда када ми желимо, већ онда када
смо ми својим Унутарњим Бићем, својим Суштим
Суштаством, спремни да их прихватимо!
И ја сам чекао данима, недељама, месецима и годинама
одговоре на ова суштаствена питања, али не одговоре
од неког пуког човека, не одговоре од било којега
човека у своме окружењу, већ од Неког Вишег Бића,
од БогоЧовека, од Некога ко је више Бог него човек,
од Некога ко може бити и Створитељ Сам, али који ће
ми одговорити, не из спољног света, него изнутра, из
Дубине и Тишине, из Срца, из Бића, из Суштаства.
И одговор је стигао једног дана или једне ноћи, после
много година; и тада је тај одговор био тако јасан и
тако убедљив, да ми после тога није требао никакав
дотатни одговор, и никаква додатна потврда, јер сам
напросто знао ко сам, одакле сам, чији сам, зашто сам,
куда и камо идем, и шта је Смисао и Сврха мојега
бивања и битисања.
Било ми је јасно зашто сам овде где јесам; и зашто сам
у овом а не у неком другом времену; и зашто су моји
родитељи моји родитељи; и зашто су моја браћа и моје
сестре моја браћа и моје сестре; и зашто су моја деца
моја деца; и било ми је јасно зашто сам управо рођен
као Србин, а не као Немац, Енглез или Кинез; и било
ми је јасно шта ја, будући Србином, морам да учиним
за Србство, за Род свој, за Племе своје; шта морам да
учиним да бих ја био Ја; да бих ваљано обавио Задатак;
да бих до краја заокружио Посланство које ми је од
Створитеља, од Родитеља, поверено још пре рођења
мојега!
И тада животни пут у овоме свету, ма како био напоран
и тежак, ма кроз какве све невоље, патње, тугу и сету,
болести и боли душевне водио и пролазио, поприма
ново Значење и нови Смисао, и Живот бива Песма и
Посвећене, Љубав и Радост, Лепота и Дивота!
И сиромаштво више не бива проклетство, већ нека нова
Могућност делања и дејствовања нам, у остварењу
нашега Божјега Задатка, у испуњењу нашега Божјега
Промисла.
И схватимо и видимо да смо Важни, да смо Битни, да
смо Богу Мили, и да нас Бог ни на часак, ни на тренут
један, не оставља саме, већ је вазда уз нас, са нама и у
нама, и призива нас у Своју Усебност, и не дозвољава
нам да испаднемо из Његове Усебности, желећи да ми
будемо Оно Што Он Јесте, да Будемо Једно Једнијато
Њиме и у Њему.
Бог напросто жели да и ми будемо Богови, али Богови
у Богу Створитељу!
Не Богови мимо и изван Бога Створитеља, већ Богови
усаображени са Богом Створитељем!
Симовић: Светлосни запис Речи и Слова (посвећено проф. Збиљићу)
Драган Симовић
Светлосни запис Речи и Слова
Драгољубу Збиљићу, духовном ратнику
за Биће Језика и Писма,
да истраје на Путу!
На слици: професор Д. Збиљић
И Реч и Слово, и Звук и Глас, гле, имају свој светлосни запис, који се, без престанка, преко најтананијих титраја и трептаја, тренутачно и вечно, вазда изнова уписује у Потку Бића Времена!
Сликовито речено, Песник ствара свет, у којему ће његово Биће Суштаства, а то је Божанска ИзвиИскра у њему, снова да се роди.
Душа је усаображена са Бићем Језика у Вишим Духовним Световима, па тако, путем надискуственог усаображења, само Биће Језика, на неки тајинствен начин, има могућност да обликује и оплемењује Душу, преводећи је из сневајућег нестваралачког стања у стање стваралачке будности, односно, у Душу Свести.
Познато је одавно, у духовним наукама, како древним тако и савременим, да ниједна уметност нема таквог значаја за духовни развој Душе, као што то има Песништво, Поезија, и песничко Певање.
Позитивистичке су науке осамнаестог века унеле велику пометњу у све друштвене и духовне Просторе Словесног Живота, тако да је људима овог времена, зацело, веома тешко да проникну у само Суштаство Ствари.
Језик није оно што смо учили у школама европејског позитивизма и материјализма; Језик је Биће Сушто!
Сушто Биће у нама повезано је и испреплетено са Бићем Језика у нама, те тако, здружени и сједињени, творе Битије Сушто у нама, односно, узводе нас из Простора Бесловесности у Божанске Просторе Вечне Словесности.
Србски Језик илити Биће Србског Језика, од ПраИскони, јесте Суштаство које су заједнички стварали Богови и Велки Преци!
Како сама Потка тако и светлосни запис Србског Језика, казује нам, да Тај Језик, уистини, нису стварали смртни људи, већ Бића и Битија Вечности!
Стога, исцељујуће и освешћујуће дејство Србскога Језика, као и Србскога Писма (а то је оно дејство које се очитава у Оностраном!), не могу да осете, појме и схвате они који нису усаображени, преко Бића Свести, са Бићем и Битијем Србскога Језика!
Да би неко разумео ово о чему песнички беседим и сведочим, тај мора у својој Души да препозна и Потку и светлосни запис Србскога Језика!
Ако његово Биће није усабражено са Бићем Србскога Језика, ако његовов светлосни запис није усаображен са светлосним записом Бића Језика и Бића Писма Србице, онда он никада неће ни појмити ни докучити ово што сам овде и сада изрекао!
Другачије речено, само Србин по Бићу и Битију може разумети Суштаство и Србскога Језика и Србскога Писма!
Причати о овоме некоме ко није Србин по Бићу и Битију, то је као писање по води, како би рекли песници Истока!
43. међународни фестивал поезије: "Смедеревска песничка јесен"
Центар за културу Смедерево домаћин је 43. међународног фестивала поезије који траје од 15. до 19. октобра 2012. године.
14.10.2012. ФБР приредила Биљана Диковић
ПОНЕДЕЉАК 15. ОКТОБАР:
18:00 Музеј у Смедереву
• Отварање изложбе фотографија Фестивал у објективу Радослава Ранисављевића
• Поздравна реч Мише Ивковића, члана Градског већа за просвету и културу
• Изложбу отвара Татјана Гачпар, директорка Музеја
• Музички тренутак: ученици Музичке школе из Смедерева
19:00 Народна библиотека
ДВАНАЕСТИ САЈАМ ПОЕЗИЈЕ
• Поздравна реч Бранчета Стојановића председника Скупштине града и председника Организационог одбора Фестивала.
• Реч Драгана Мрдаковића, директора Библиотеке
Свечано уручивање награде Змај Огњени Вук,
• Образложење одлуке жирија
• Уручење награде
• Реч добитника награде
• Песнички портрет Ђорђа Сладоја, добитника награде за 2012. годину.
О награђеној књизи Златне олупине (издавач Српска књижевна задруга, Београд, 2012.) говори Милета Аћимовић Ивков, председник жирија.
Песме из књиге Златне олупине говоре Миљан Губеринић и аутор.
• Музички тренутак: Ансамбл етно одсека Музичке школе Коста Манојловић у Смедереву
УТОРАК 16. ОКТОБАР:
10:30 Народна библиотека
СВЕЧАНОСТ ДАРИВАЊА
• Домаћи и страни аутори дарују Библиотеку у Смедереву својим најновиjим књигама
12:00 Вила Обреновића
• Обилазак Виле и поетско-фолклорни програм Учествују песници гости фестивала и Културно-уметничко друштво Смедерево.
• Дегустација вина Винарије Јеремић (у случају кише програм се одржава у Музеју)
17:30 Вински град
У СЛАВУ БАХУСА
Вече поезије и музике посвећене вину и дегустација вина. Учествују гости фестивала, драмски и музички уметници.
19:30 Концертна дворана Центра за културу
ВЕЧЕ ОРФЕЈА
СУСРЕТИ ПЕСНИЧКИХ ФЕСТИВАЛА
• Представљање Међународног бенгалског песничког фестивала из Калкуте, (Индија)
• Поздравне речи: Асис Санијал, директор Фестивала у Калкути и Горан Ђорђевић, директор Смедеревске песничке јесени Песме казују: Асис Санијал, Рамеш Пуракајаста, Алок Бандјопадјај (Алок Кумар Банерји), Пинто Мукерџи (о Смедереву и Калкути) Драган Драгојловић, Александар Навроцки (Пољска), Бенедикт Дирлих (Немачка), Прошот Калами (Иран – САД), Александар Стојковић (Румунија)
• Музички тренутак, Вања Симић и Бобан Девечерски.
• Песме казују смедеревски песници Томислав Стевановић, Љубица Златовић, Вера Хорват, Наташа Бајић, Добривоје Станојевић и Горан Ђорђевић.
• Додела награде Смедеревски Орфеј за 2012. годину.
• Реч председника жирија Томислава Стевановића.
• Свечано уручење награде
• Награду уручује прошлогодишњи добитник Владан Петковић
СРЕДА 17. ОКТОБАР:
10:30 Свечана сала Гимназије
СВЕТЛОСТИ РЕЧИ
• Сусрет учесника Фестивала са ученицима средњих школа. На сусретима учествују и млади песници, ученици средњих школа.
11:30 Скупштина Града
• Потписивање уговора о сарадњи Међународног бенгалског песничког фестивала из Калкуте, (Индија), и Међународног фестивала поезије Смедеревска песничка јесен
12:00 Брод на Дунаву
• Подневни перформанс Музика на води (аутор и извођач Коља Мићевић, српски песник и преводилац из Париза), песници и музичари – гости Фестивала. (у случају кише програм се одржава у Музеју) 13:30
• Обилазак Тврђаве и Храма Св. Георгија
19:00 Хол Центра за културу
• Отварање изложбе слика Милоја Марковића, Чувар времена Изложбу отвара: Вера Хорват, историчар уметности
• Отварање изложбе књига издавача БЕОГРАДСКА КЊИГА, Изложбу отвара: Милан Тасић, директор.
19:30 Велика дворана Центра за културу
СВЕЧАНОСТ ОТВАРАЊА ФЕСТИВАЛА
• Хор Слога при храму Светог Георгија у Смедереву под управом професорке Тање Петровић: Ој, девојко Смедеревко, Плотију уснув и Есимиоти еф имас.
• Песму Миодрага Павловића, Научите пјесан говори Миљан Губеринић
• Поздравна реч Горана Ђорђевића, директора Фестивала.
• Поздравна реч Радомира Андрића, председника Удружења књижевника Србије.
• Поздравна реч Вулета Журића, председника Српског књижевног друштва.
• Фестивал отвара Бранче Стојановић, председник Скупштине града Смедерева и председник Организационог одбора Фестивала
ПЕСНИЧКА БАШТИНА
• Сећање на Стевана Раичковића
• Стихове Стевана Раичковића говори Миљан Губеринић
ЗЛАТНИ КЉУЧ СМЕДЕРЕВА
• Уручивање међународне песничке награде.
• Реч председника Одбора за доделу награде Драгана Драгојловића.
• Свечано уручење награде
• Награду уручује др Јасна Аврамовић, градоначелница Смедерева
• Реч добитника награде
ПЕСНИШТВО ЉУБОМИРА СИМОВИЋА
• О поезији добитника Награде и књизи Планета Дунав говори књижевни критичар Богдан А. Поповић.
• Песме говори Љубомир Симовић
Музички програм: Бора Дугић, фрула
ЗЛАТНА СТРУНА
• Пет изабраних песника Јасмина Малешевић, Христо Петрески (Македонија), Андреј Јелић Мариоков, Снежана Николић и Љубинко Дугалић, читају одабране песме.
Хол Центра за културу
Гласање публике
ЧЕТВРТАК 18. ОКТОБАР:
11:00 Велика дворана Центра за културу
ЗЛАТНИ КЉУЧИЋ
• Свечано уручење награде Златни кључић, Драгомиру Ћулафићу
• Реч Моша Одаловића, председника Одбора за доделу Награде.
• Награду уручује Бојан Теофиловић, заменик градоначелника Смедерева
• Реч добитника Награде
• Учествују: Градимир Стојковић, Радомир Андрић, Мирјана Булатовић, Миодраг Јакшић, Јовица Тишма, Мирјана Стефановић, Радивоје Рале Дамјановић и деца из вртића.
• Ученици ОШ Бранислав Нушић изводе игроказ на стихове Драгомира Ћулафића у режији Соње Милетић
12:00 Удружење параплегичара
• Посета групе песника Удружењу параплегичара
• Даривање књигама библиотеке Удружења
13:15 Фоаје концертне дворане Центра за културу
• Промоција књига Фестивала
• Сусрет песника са новинарима
19:30 Концертна дворана Центра за културу
МЕРИДИЈАНИ, МЕЂУНАРОДНО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ
• ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЗЛАТКО КРАСНИ ЗА ПРЕВОЂЕЊЕ САВРЕМЕНЕ ПОЕЗИЈЕ
• Реч Радивоја Константиновића, председника жирија
• Образложење Вере Хорват, чланице жирија
• Свечано уручење награде
• Награду уручују: Радивоје Константиновић, Бранче Стојановић и Славица Красни, супруга преминулог Златка Красног.
• Обраћање добитника награде, преводиоца Душка Паунковића
• О књизи Јутарњи анђео руског песника Дмитрија
Александровича Мизгулина говори преводилац и издавач Неда Николић Бобић
• Музички тренутак: Тања Андријић, сопран и Добрила Миљковић, корепетитор
• МЕРИДИЈАНИ
ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЗЛАТНА СТРУНА
• Реч председнице жирија Данице Андрејевић
• Свечано уручење награде
• Награду уручује Горан Ђорђевић, директор Фестивала
• Награђени песник чита награђену песму
ДОДЕЛА НАГРАДЕ ПУБЛИКЕ
• Извештај председника комисије за пребројавање гласова публике, Радослава Јовановића
• Награду уручује Милорад Поповић, власник ФОТО ДУНАВА, покровитељ награде.
ЗАВРШНО СЛОВО
Фестивалске програме воде Александра Ђоковић и Миљан Губеринић.
УЧЕСНИЦИ ФЕСТИВАЛА:
Љубомир Симовић, Ђорђо Сладоје, Драгомир Ћулафић, Коља Мићевић (српски песник из Париза), Кнут Одегард (Норвешка), Радомир Уљаревић (Црна Гора), Радомир Андрић, Закерија Гало (Италија), Драган Драгојловић, Ристо Василевски (Македонија – Србија), Асис Санијал (Индија), Александар Навроцки (Пољска), Ана Багријана (Украјина), Инга Дрим (Литванија), Славомир Гвозденовић (српски песник из Румуније), Љубица Златовић, Милован Марчетић, Хелен Двајер (Ирска), Ели Видева (Бугарска), Драган Мраовић, Алок Кумар Банерје (Индија), Наташа Бајић, Мићо Цвјетић, Бенедикт Дирлих (лужичко-српски песник из Немачке),
Адам Пуслојић, Ајтен Мулуту (Турска), Зосим Попац, Александар Стојковић (српски песник из Румуније), Жељко Ђурић, Диана Балико (Белорусија), Добривоје Станојевић, Ђорђе Брујић (Црна Гора), Јовица Тишма, Клети Сотеријаду (Грчка), Вера Хорват, Мирјана Булатовић, Рамеш Пуракајаста (Индија), Вуле Журић, Милица Јефтимијевић Лилић, Славе Ђорђо Димовски (Македонија), Љубица Рајкић (српска песникиња из Румуније),
Видосава Арсенијевић, Балаш Селеши (Мађарска), Миодраг Јакшић, Олга Панкина (Македонија-Русија), Градимир Стојковић, Прошот Калами (Иран-САД), Томислав Стевановић, Радивоје Рале Дамјановић, Максим Замшев (Русија), Јасмина Малешевић, Христо Петрески (Македонија), Андреј Јелић Мариоков, Снежана Николић, Љубинко Дугалић, Горан Ђорђевић.
ПЕТАК 19. октобар:
КУЛТУРНА БАШТИНА СРБИЈЕ
• Обилазак археолошких локалитета Виминацијума и
Лепенског Вира
Симовић: Умни и духовни рат за Београд
Умни и духовни рат за Београд
Тајна Знања Ананде Ор СрбИнде
о Души и Духу Престоног Града
Драган Симовић
Београд, још од смрти Деспота Стефана Лазаревића, нема србску духовну и енергетску потку.
Када се Београд посматра са становишта духовне науке, одмах се види да је тај Град под јаким чинима, под јаким утицајима магијских и енергетских зрачења, да је, буквално, запоседнут сенкама и утварама, прикојасама и бесовима.
Сенке и утваре немају толико утицаја у надземљу колико имају у подземљу Града!
Душе луталице, дуси изгубљени у простору и времену, тамни ентитети који бивају заглављени између двају упоредних светова, скривају се, и већ вековима обитавају, у мрачним подземним пролазима, у прахришћанским катакомбама, у спиљама и раселинама оног другог, невидљивог и сеновитог, Београда.
Судбина Срба, на овим просторима, повезана је са судбином Престоног Града!
Ово о чему говорим, то су суштаствена Знања наших аријевских Предака, ВедСрба, КолоВена.
Престони Град јесте Теме илити Круна једног Народа и једне Државе.
Потка Места, на којему почива Престони Град, пресудна је, скоро судбинска, за свеколики живот, и њезина енергетска и ментална зрачења творе поље усудбеног илити кармичког исијавања, чијим најтананијим дејством, титрајима и трептајима, бивају захваћени и Народ и Држава.
То је чудо једно, како се Срби нису томе посветили!
Како се нико од Срба није запитао, зашто је Београд тако често рушен и спаљиван, зашто је толико невиног народа, превасходно Срба, умирало мученичком смрћу у своме Престоном Граду!?
Само име града скоро да не одговара, у овом случају, уклетом Бићу Града!
Београд је био БеоГрад само за владавине Деспота Стефана Лазаревића, будући да је Деспот Стефан био велики посвећеник, упућен у многа Тајна Знања; био је ВедСрбин, Аријевац.
Зато су Га и убили мучки, потуљено и лукаво у лову! Није истина оно што стоји у житијима и у древним летописима, да је Деспот напрасно умро, већ је истина да се око Њега ковала завера, која је ишла преко Ватикана, и да је, као што рекох, мучки убијен у лову!
По убиству Деспота Стефана, Београд, а са Београдом и Србство и Србија, упадају у вековно ропство, у тартарски духовни мрак, а из тог духовног мрака, после скоро четири столећа, Србство васкрасава Црни Ђорђије, који је, опет, био у кармичкој и духовној вези са ВедСрбином, Деспотом Стефаном Лазаревићем.
Да Карађорђе није мучки убијен, управо као и Деспот Стефан (а није случајно да су обојица ВедСрба убијена скоро на истом месту!), Београд би, за кратко, васпоставио Србску Духовну и Енергетску Потку!
Сви доцнији покушаји да се развежу ментални и енергетски чворови Потке Београда, нису уродили плодом.
Из једног јединог разлога – што је србска културна и духовна елита, од средине деветнаестог века, била искључиво прозападна, односно, под јаким утицајем европског позитивистичког и материјалистичког учења, и што, будући таква никаква, није могла да појми и да схвати духовне димензије Живота!
У међувремену се био појавио један Велики ВедСрбин, Божански Посвећеник, Аватар Перунов, који је имао намеру да над Београдом распростре енергетску и духовну мрежу, да над Београдом постави невидљиви дејствени и умни штит, те да тако заштити Београд, за сва времена, од свих нежељених и негативних утицаја
(штавише, и од самог бомбардовања, како из ваздуха тако и са земље!)
али је и Он, као и претходници му, био осујећен од прозападне, ватиканско-унијатске, србомрзачке културне и политичке елите.
Име тог Божанског ВедСрбина сви знамо.
Зове се Никола Тесла!
Срби морају да знаду, да је Тесла, због тог Наума, био исмејан од прозападне, ругалачке и србомрзачке елите, када је почетком тридесетих година прошлога века, затражио од Југословенске владе скромна средства, да над Београдом постави невидљиви енергетски штит!
Тесла је, кажу, био веома тужан и сетан због тога!
И даље се присетимо свега онога кроза шта је све Београд пролазио у целоме двадесетом веку.
У васцелом двадесетом веку, заиста, Београд није ни седам година био Србски!
Србомрзачко умно и духовно дејство двадестог века, прелило се и у двадесет и први век!
Ако бацимо поглед на Београд са становишта Тајних Знања, ако га посматрамо Одозго, из Виших Светова, видећемо и схватићемо да Београд нема Србску Духовну Потку, да Београд, штавише и није Србски Град, нити по Дејству нити по Духу.
Али, не очајавајмо!
Ускоро ће се појавити велики посвећеници, ВедСрби из Русије, који ће развезати све енергетске и менталне чворове, и снова, после толико времена, васпоставити Србску Потку Београда.
И тада ће Београд, али заистнски, бити Србски Бели Престони Град!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 