За присуствовање седницама Народне Скупштине Србије, па макар и путем тв преноса, уистину треба имати добар стомак. Не сећам се када сам се задњи пут усудио на такав само-омаловажавајући поступак, али најава седнице на којој ће се вероватно донети историјска одлука о судбини  Српске војске и иста „послати  у историју“- није ми оставила пуно избора. Прогутао сам кнедлу и утонуо у фотељу испред не баш тако малог екрана мог малог тв  пријемника.

Признајем да сам до сада потцењивао ниво диктатуре под којим данас стење Србија. Мислио сам да се та диктатура одсликава пре свега у разулареним полицијским фалангама, тамничењу малолетника, изглађивању властитог грађанства, декадентном мењшевизму, једнобојној (жутој) „разнобојности“ медија…, све то- док нисам притиснуо дугме на даљинском, и предамном се отворило то големо полу-празно акустично здање, у коме се говори обијају о главе говорницима. Тако бар допиру до неких глава- рекох сам себи.

Но прво што ме је забавило, морам да признам, су биле две незграпне председавајуће госпође које су се нервозно смењивале у челу наше Народне Скупштине. Ако се већ нису међусобно сударале , онда су немилосрдно потискивале својим бирократским фигурама оних пар несрећника који су имали ту „срећу“ да буду устоличени у њиховој зони дејстава. Нормално овде се ради о две госпође из владајуће коалиције, које су толико историјски безначајне, да им ја овде нећу спомињати имена.

Но да се вратимо на ниво „дикатуре“- очигледно да сувише дуго времена нисам „посећивао“ седнице НС, јер сам био запрепашћен нивоом примитивизма, бахатости и нетолеранције, наравно не само ове две председавајуће фигуре, али пре свега назочног министра Шутановца, који би да нам- прво Српску војску приватизује, а онда и да је прода НАТО-у. Али прави укус диктатуре у НС није на мене оставило политичко силеџијство „Франкфуртско-Вашингтонског ђака“ Шутановца, јер и ја као и велика већина других грађана Србије смо се до сада нагледали не само политичког, већ и људског примитивизма у акустучним одајама истог здања, небројено пута пре тога. Оно што ми је пало у очи и натерало ме да схватим да је ђаво дошао по своје, је била не само тотално супротна, умерена, претерано уљудна- већ понизна и на моменте чак уплашена реакција опозиционих посланика. Такав „страх“ нисам видео ни својевремено код Вука када га је Слоба „омекшавао“ у затвору неколико дана.

Нормално, све се ово дешавало у поводу предлога закона о Професионализацији Војске Србије и укидању обавезног служења војног рока. И морам да признам да су ту Шутановац, Чеда и онај „калигула“ из Г17, који наводно „немају везе један са другим“, радили као добро увежбан тим шибицара са Зеленог Венца- распамећујући оних пар случајно залуталих опозиционих посланика, који су се држали дневне теме као пијан плота, док су „жути шибицари“ вешто одрадили једно четри- пет сати бесплатне пред-изборне кампање на националној телевизији.

Сувишно је овде бавити се било каквом политичком прогнозом, јер она је потпуно извесна. Ови закони, као и сви други које предложи ова владајућа коалиција- а ова владајућа коалиција ће бити владајућа све док се у земљи Србији врти један исти политички рингишпил, са ошамућеном опозицијом у корпама, а „жутим шибицарима“ за командама- ће бити усвојени. И са сваким таквим усвојеним законом који је писала Ђаволова рука у Вашингтону или Бриселу, а потписивала Шегртова у Београду- Србија ће бити све мање Србија, и тако све до свог нестанка…

Овде као што сте приметили нисам много посветио простора војном питању, због кога сам на првом месту и ризиковао своје ментално здравље гледајући уживо пренос Народне Скупштине. У сваком случају ту и немам пуно искуства осим оног регрутског из ЈНА. Али и лаику је јасно да Шутанчеви аргументи не држе воду, и да он овде просто спроводи директиве из Вашингтона, јер на крају крајева онима који су нас бомбардовали не одговара војска која је у стању да одбрани ту исту земљу- коју су се трудили тако „напорно“ да униште- али им итекако одговара најамничка „јањичарска“ војска која ће за њихове потребе широм света да води западне-корпорацијске ратове и убија светску сиротињу.

Сам Шутановац је у свом говору намерно мешао „шерпе и лонце“, плашећи јавност са дугорочним обавезним војним роком, не нудећи као алтернативу обавезну кратку војну обуку за војно способне мушкарце. Уз тако нешто-  мала и строго специјализована професионална војска, била би не само добродошла, већ и неопходна. Такав систем је у примени у Швајцарској (сличан територијалној одбрани у бившој Југославији), где се кратка (вишенедељна)  војна обука изводи у завичају , а потом врше војне вежбе или тактичко-технички зборови, за млађе резервисте једном годишње, за старије сваких неколико година. На тај начин би се одржавала борбена спремност становништва и елиминисала непотребна и непопуларна инкарцерација регрута, која је била све до недавно у пракси на овим просторима као наслеђе застарелог хладноратовског војног модела.

По мом мишљењу Србија не сме да се лиши, не велике стајаће војске, већ велике пешадијске резерве. И то не само због нашег предаторског окружења, већ и због нашег лошег економског стања и скоро никакве савремене војне технологије у нашем поседу. Иначе нашем поднебљу и вођењу одбрамбеног рата, одговарају лаке пешадијске и артиљеријске јединице герилског(четничког) типа, које су и најјевтинија варијанта одбране.  Наравно ово горње би било решење само на кратке стазе и само за „голу самоодбрану“, док би на дуге стазе и у циљу ослобађања окупираних Српских земаља, једино право решење било војно и економско партнерство са Русијом, као и неким другим „незападним“ силама. Уосталом Русија нам упорно поред економске нуди и богату војну сарадњу, коју овај петоколонашки режим редовно саботира- наравно све по налогу Вашингтона и Брисела.

Оно што „ђаволов шегрт“ Шутановац није хтео да нам каже, то је да се у модерним земљама професионализацијом и бројчаним смањењем војске постиже ефикасност тако што се то надокнађује  модерном технологијом и увећаном ватреном моћи војних јединица. Док је код нас у Србији управо учињено све супротно- „решили“ смо се мало старије али још увек моћне војне технологије, а нову нисмо добили, смањили смо бројно стање јединица и то драстично, док смо задржали ватрену моћ на пропорционално истом, или чак нижем нивоу. Другим речима: војно смо осакатили своју државу, и то у моменту када јој је територијални суверенитет насилно угрожен на Косову, са новим жариштима која тињају на хоризонту.

Овде се намерно нисам упуштао у дискусију о НАТО-у због кога овај петоколонашки режим пре свега и спроводи овакву професионализацију и „нато стандардизацију“ Српске војске, јер то је једна читава нова и огромна тема. Зато ћу овде једино да јавно поновим захтев који је јуче упућен Шутановцу од више опозиционих посланика, да пре било каквог разматрања чланства Србије у НАТО, о томе питању мора да се изјасни грађанство Србије на референдуму- тај захтев је јуче у више наврата вешто „дефлектован“ и игнорисан од стране назочног Шутановца и његовог тима „жутих шибицира“. Ово питање је исувише крупно, да би ми као народ смели да дозволимо да се реши без националног референдума, па чак и ако морамо због тога да „јуришамо на барикаде.“

Но и ово моје писаније и сва расправа на ту тему је вероватно јалова, јер нас грађане Србије у „нашој“ Народној  Скупштини  практично више нико и не представља. Ови „ђаволови шегрти“ и „жути шибицари“ представљају једино своје газде из Брисела и Вашингтона,  док „олињали опозициони намештај“ који живи од милостиње „жутих шибицара“ не представља више никога, па чак ни сами себе. Зашто је то тако? Одговор на то питање је вероватно одзвањао у акустичној дворани НС данас, не једном, већ више пута у мало измењеној форми „радо Србин иде у војнике“- ја сам га мало модификовао „радо Србин иде у посланике“- Ту је објашњење наше невоље, сви ти „кобајаги“ народни представници су „тамо где их никад не видимо“, једино зато јер је то добро плаћен посао, на коме чак не морају ни да се појаве. Већина њих не представљају тамо никога другог осим самих себе, и једини разлог зашто иду у политику је профит и нерадништво. Скоро сви они су заборавили значење речи патриотизам, самопожртвовање, волунтаризам, и пре свега престанак мандата и повратак назад у своју базу, и полагање рачуна својим бирачима. Бојим се да су они- овде говорим о наводним опозиционим посланицима (јер су они за нас већа опасност чак и од издајничког режима- одржавањем илузије лажне политичке алтернативе- и омогућујући тако петој колони на власти да неометано „заврши посао“) толико „застранили“ од своје базе, а сами постали неспособни да се баве било чиме другим, тако да и немају другог избора осим да прихватају сво понижење, уцене  и силеџијство „жутих шибицара“ да би ушићарили још понеки посланички мандат.  А то је зло за Србију, велико зло, то значи да овај народ у својој Народној Скупштини нема своје „народне“  посланике, већ посланичке профитере.

Мислим да је дошло крајње време да се из прелепог акустичног здања наше Народне Скупштине избаци „стари и олињали намештај“ и исти замени новим- овај пут много функционалнијим и по мери свих нас. Време је такође, да и Ви грађани Србије, кажете шта „мислите“ о томе- Веровали или не, није Вам потребна скупштинска акустика, да би се и Ваш глас „обио о неке главе“…