Судећи према запаљивој реторици која ових дана долази из Јапана, и одмереном, али енергичном и бескомпромисном одговору који стиже из Москве- све су опције у игри!Наравно у центру ове игре је Јужни Курилски архипелаг, кога чине четири острва у руском поседу. Спорна Курилска острва историјски и политички припадају Русији још из доба Царске Русије. У време Кримског рата 1855, војно ослабљена Царска Русија, је „уступила“ Курилска острва агресивном Јапану, да би избегла још један рат. И од тада, па до јапанског пораза у Другом светском рату, та острва су била у привременом јапанском поседу. 1945 острва су поново заузета (ослобођена) од стране совјетских трупа и враћена у посед Совјетске Уније, и сабсеквентно данашње Русије.

Ова јапанска запаљива националистичка реторика за руску владу је забрињавајућа из више разлога, јер очигледно је да је институционализована, и да иза ње стоји јапански политички и државни врх…

 

У 2007 тадашњи јапански председник владе Шинцо Абе је отворено најавио јапански повратак у клуб светских војних сила, што је пропратио речима да је време „да се пробуди ратнички дух јапанске нације“, тада је и почела нагла модернизација и „реконструкција“ јапанске армије; Ових дана други јапански председник владе Наото Кан, „изазван“ недавном новембарском посетом руског председника Медведева Курилским острвима, се послужио недипломатском реториком, називајући тај акт Медведева „неопростивим простаклуком“, што је наравно распалило националистичке страсти код јапанске деснице која је у Јапану у задње време све јача. То је све резултирало у разуларене националистичке демонстрације испред руске амбасаде у понедељак, праћено скрнављењем руске заставе. Јапанска полиција (иначе веома ефикасна и бескомпромисна) је све то мирно посматрала, што доказује да су та „дешавања народа“ у Јапану оркестрирана „одозго“. Следећег дана руска амбасада је примила претеће писмо са метком у коверти. Порука је била више него очигледна.

 

Јапанци још од почетка 2007 убрзано раде на „реконструкцији“ и модернизацији своје армије, која у овом моменту већ достигла завидну бројку од 240,000 активних припадника оружаних снага- не рачунајући цивилни и резервни састав. Истовремено Јапан задњих пар година издваја за војни буџет око 45 милијарди долара годишње, што га доводи у раван са Великом Британијом и Француском, док војни стручњаци  и политичари процењују да би овогодишњи јапански војни буџет могао чак да премаши и кинески, који је тренутно преко 80 милијарди долара годишње.

 

Та јапанска „реконструкција“ и модернизација, која се углавном односи на агресивне, а не одбрамбене војне системе: попут амфибијских возила, огромних десантних бродова, далекометних ракетних система, као и увођења у јапанску ратну флотилу стратегијских носача хеликоптера „Хјуга“, који се сматрају и „лаким“ носачима ратних авиона (према војним експертима могу лако да буду конвертовани у ту сврху). Нормално да се такве драстичне политичке и војне промене у Јапану- који је стратегијски регионални војни савезник (и додао бих поданик) Америке- не могу догодити без благослова те исте Америке, под чијим војним и политичким „надзором“ се Јапан налази још од пораза на страни нацистичког Тројног пакта, у Другом светском рату.

 

Америка- која је и после распада Совјетске Уније, наставила хладни рат против Русије, и нарочито од доласка Путина на власт, наставила да Русију „активно“  тестира- је наравно и овде „само играч у сенци“. Врло је могуће- да после фијаска у Грузији, где је такође америчка војна технологија и стратегија (користећи се неспособним грузијским трупама вођеним још неспособнијим председником), (не)успешно тестирала руску војну моћ. Тако да сада изгледа да амерички „војни јастребови“ из Вашингтона желе да увуку Јапан у конфликт са Русијом, из истих побуда из којих су гурнули Грузију у авантуру, унапред осуђену на пропаст.

Независно од тога да ли ће (ако до рата уопште и дође- не могу да верујем да јапанци нису извукли неке поуке из Другог светског рата) Јапан бити успешан у заузимању Курилских острва; САД ће из „тог искуства“ свакако профитирати- и то не само додатним тестирањем руске војне моћи, већ и продајом оружја и друге војне технологије, још увек економски моћном Јапану- да не спомињемо „после-ратну“ реконструкцију земље, која ће сигурно бити потребна Јапану, ако се дрзне да убоде у „руски осињак“!

 

Поучени искуством из Грузије, и очигледним показатељима на терену да Јапан врши ужурбане војне припреме, руси ни овај пут ништа не препуштају случају. Медведев је посебном председничком директивом наредио трансфер додатних војних појачања и наоружања на Курилска острва. Овог викенда је руски министар одбране Анатолиј Сердјуков посетио Курилски архипелаг, да би по окончању посете изјавио да Русија такође разматра постављање С300 ракетнх система на острвима, и то до краја месеца.

Руси истовремено шаљу отворену и јасну „поруку“ Јапану, да у случају да се одлуче за напад на руску територију (Курилска острва), не треба да рачунају на рат само у Курилском архипелагу, и да ће се „војни театар“ простирати од Владивостока па све до Камчатке, и да ће у „игри“ бити сви војни системи, осим нуклеарних.

 

У закључку желим да нагласим да је свака паралела између Грузије и Јапана вероватно  неумесна, осим могућег заједничког „менталног фактора“- који би једну војно инфериорну нацију „натерао“ под утицајем, пре свега свог америчког спонзора, да се одлучи на такав неразуман чин. У случају Грузије, тај ментални фактор код ментално нестабилног председника Шакашвилија, је био кључни и одвео ту земљу у катастрофу. Наравно Шакашвили је био охрабрен и војно опремљен од стране својих америчких спонзора, које је „сврбело“ да виде како ће руси одреаговати. Још да напоменем, да је грузијске трупе водио исти амерички војни командни кадар из плаћенићке корпорације МПРИ, који је водио „хрватску“ геноцидну војну операцију под именом „Олуја“. Чак су у нападу на Ј. Осетију користили исту стратегију, као и приликом напада на Книнску крајину. Једино у случају Ј. Осетије нису рачунали на Русе.

 

Ја сам у току превођења и истраживања Викиликс докумената наишао на интересантне податке из америчке амбасаде у Тибилисију, из којих се види да је Путин практично намамио Шакашвилија да нападне Ј. Осетију. У једној од тих дипломатских депеша Шакашвили се хвалисао америчком амбасадору, како га је Путин лично уверавао да „њега Ј. Осетија не интересује“. Истовремено га је наговарао да Абхазију кандидује за олимпијске зимске игре и одмах почне са изградњом олимпијске инфраструктуре. Наравно Шакашвили се ту упецао и као што знамо у том сукобу је потучен до ногу, Путин је вероватно једино био разочаран што Шакашвили није имао времена да му изгради бесплатну олимпијску инфраструктуру. Русија је тим потезом зацементирала своје присуство у том региону, као и излаз на Црно Море.

 

Али као што сам већ напоменуо- Јапан није Грузија, и може да буде веома неугодан опонент Русији, али у тој „игри“ може такође много више да изгуби, нарочито узимајући у обзир да му је Русија један од највећих економских партнера. Истовремено, иако би у војном смислу Јапан  представљао озбиљнијег противника од Грузије, јапанска армија још увек није меч руској војној супер-сили; Још ако се томе дода руски патриотски фактор, јер у овом случају руси ће бранити свој „праг“(отаџбину), и ко год да их ту буде тестирао, потрудиће се да му пошаљу недвосмислену „поруку“. Иако руси немају стварног разлога да буду исувише забринути око јапанских „ратних игара“, имају довољно разлога да јапанско звецкање оружјем озбиљно схвате. Тај разлог је најбоље описао новинар Правде Балмасов, цитирајући чувеног немачког војсковођу Бизмарка: „Мене не интересују намере мојих непријатеља- Мене интересује њихов војни потенцијал!“

Овде је очигледно да је јапански војни потенцијал у задње време толико „порастао“, да је коначно привукао сву заслужену „пажњу“ браће Руса.

 

 

Референце:

http://english.pravda.ru/russia/politics/09-02-2011/116829-russia_japan_kuril_islands-0/

http://www.france24.com/en/20110209-russia-medvedev-vows-protect-disputed-kurile-islands-japan