Испред старога моста гдје љубав некада је почивала
Сада остао је само траг и пепео прошлости смарагдне
Тишина прекрила је све успомене. Остао је прах и пепео.
Крах емоционални не може да се олако ријеши преко ноћи
Бирати између јаве или сна је питање свакога индивидуалца
На који начин жели да прмовише свој смисао среће
Сунце и даље сија најљепше што је могуће, са жарким бојама
Оно даје нову симболику која рађа неке нове осмијехе
За бољим временима и даље трчимо, а не видимо што имамо
То се зове немарност. То не може бити љубав, дио среће.
Стварност је другачија када се заљубимо на први поглед
Ништа није остало да се још једном преиспитамо за своје поступке.
Љубав пршти, људи нервозни. Желе под сваку цијену ништа или све.
Због неких пропалих веза људи тумарају свијетом већ годинама
А не виде оно што је пак испред њих постављено на пладањ.
И тако вијековима лутају у недоглед, трагајући за сопственошћу ума.
Тамо гдје омладина почива је легло заразе и асиметрије ка браку
Јер ипак овај свијет савршено мјесто није, нити ће икада постати.
Погрешна је ово адреса за љубав у XXI вијеку
Гдје за пажњу добија се асинхроно одбијање
Преувеличано и упаковано у слатке ријечи и скупоцјеностима
Ваљда данас је љубав када се нађемо увијек
На погрешној адреси. У погрешности времена. Заувијек.

Фото: Љубав; Википедија