Пре почетка ноћи и месеца сене,
са сјајем бисерним и свицем у оку…
Ходам кроз шипражје на почетку шуме,
у грудима носећ’ ту љубав дубоку.

И ђурђевак један ту крај мене ниче,
док се сутон тиха спушта на пропланак.
Назире се дрен, шаље нам добро здравље,
гледам повисоко извирује шанац.

Нижем венац среће, а и благостања,
док молим се Богу и Светоме Ђорђу.
У молитви мојој лик је који сањам…
Штити га здравцу, где год му стопе прођу!

И мала се река преда мном отвори,
одсјај од заласка игра на таласу.
Бацих вез венчића у воду бистрицу,
ходам преко моста, поглед ми на јазу.

Окићена кућа и капија моја,
крстови од леске, зелен’ поља красе…
А, у рано јутро, весели се зора,
млаз цвећа низ лице, као талас мора.
У далекој реци, баца се плам сетан,
и мени и теби, Ђурђевданак свиће.
Пут истине, Србља нам’ је истоветан,
за радост и здравље.. Јес’ било и биће!

Обичаји разни, наша традиција,
погледи пут царства изнад земље наше.
Нек живи Срб -Јунак, живeла Србија,
са венцем у руци, смешим се и машем!

Добро дош’о данку, понос нек не прође,
сунце на уранку, светлост – Свети Ђорђе!

Фото: Свети Ђорђе; Википедија