6 март 2011

Верујем да ће се извесне особе, са којом сам ових дана водио „садржајну“ расправу на фејсбуку на ову исту тему, препознати у овом тексту. Но то ми није била намера, и желео бих да их разуверим да ова прича нема никакве везе са њима лично; Али се итекако тиче не само њих, већ и свих нас, који другу отаџбину осим земље Србије немамо. У том свом јавном „фејсбук наступу“, покушао сам да код једног дела наших „припитомљених“ срба, пробудим не само националну, већ и грађанску свест. Док је ова прва (национална) замакла у задњу стазу метастазе (овде мислим на само један, али још увек огроман део нашег националног корпуса), и за њено оживљавање ће бити потребни не само радикални хируршки резови, већ и право (ванземаљско) чудо; Дотле је ова друга (грађанска), нешто што би требало да буде својствено не само нама српским родољубима, већ и свим другим „национално збуњеним“ српским грађанима „јевропејске“ оријентације- нарочито ако се узме у обзир да је таква грађанска свест веома развијена и присутна у тој истој бљештавој Европи, према којој они хитају отворених уста и затворених очију.

 

Ми сви смо сведоци ових дана, не само политичког, већ и државно-репресивног терора над национално најпожртвованијим српским омладинцима, који су се „дрзнули“ да јавно испоље своја патриотска осећања и стану у заштиту моралних, породичних и духовних принципа, иза којих (додуше још увек „ћутке“) стоји и цела светосавска Србија. Но, управо у томе и лежи проблем, док су ти млади и храбри људи одлучили  да јавно проговоре, и јавно стану у одбрану система вредности који је свима нама заједнички, дотле је та иста домаћинска (ја бих отишао и корак даље и употребио израз „маћехинска“) Србија, одлучила да их остави саме на „брисаном простору“.

Како друкчије описати игноранство већинског српског грађанства у односу на ову „шестојануарску“ (у форми „десетооктобарске“) режимску диктатуру, која спроводи дословну сечу српске младежи пред нашим очима.

 

Са неверицом сам одгледао синоћни достојанствен и миран протест (и његов епилог) младих српских патриота из СНП1389, испред омражене „сорошке куће лажи“ под називом Б92.  Мирни и достојанствени, младићи и девојке- припадници СНП1389, су застали на пристојној удаљености од овог режимског гласила, које је познато по подстицању верске и националне мржње против властитог народа, и раширили „банер“ са мирољубивом и патриотском поруком „Истина и љубав према Србији победиће ваше лажи о нама!“, на којој је једино назив медија Б92 био обележен кукастим крстом. По мени потпуно примерено, ако се узме у обзир не само данашње антисрпско деловање тог медија, већ и његова срамна пропагандано-субверзивна и издајничка улога у  време НАТО агресије против наше отаџбине. Док су они то чинили, били су опкољени са вишеструко (бројчано) већим, режимским полицијским фалангама- након чега су уследила хапшења…

 

И док смо данас сви сведоци српске судске праксе- која ратним злочинцима из окружења опрашта злодела, пушта их на слободу без пресуде, или их за недела ратних злочина осуђује на непримерено благе казне, узимајући у обзир њихову младост у време извршења најмонструознијих злочина над српским цивилима- истовремено смо сведоци те исте режимске судске праксе, где „наши“ судови, када су у питању српски грађани, тај исти фактор „младости“ узимају за отежавајућу околност.

Тешко је из оваквог, сада већ хроничног „патерна“, извући било какав други закључак, осим да је у питању намера овог однарођеног режима да: не само психички и физички самеље крем наше српске младежи кроз  брутални пенолошки систем, већ и да свима нама осталима утера страх у кости.

 

Да се овде вратимо, за кратко, на овај горњи мирољубиви протест СНП1389; Као епилог овог неуставног хапшења, четворица младих припадника ове групе су по брзопотезној судској процедури, осуђени на по 15 дана робије и одмах упућени у затвор. Ту, код истог „брзопотезног“ судије некако су се нашла два службеника (сумњивног морала) из Б92 у својству крунских сведока, који су већ након свега неколико сати, од наводног визуалног суочавања са инкриминисаним банером СНП1389, развили све патолошке симптоме „заливског синдрома“- те су у сврху „поткрепљивања“ полицијске оптужнице изјавили (а да нису ни трепнули) да су претрпели огромни „душевни бол“ када су угледали кукасти крст!? Да иронија овог „брзопотезног кафкијанског“ процеса, буде још већа, на питање судије шта је писало на „банеру“, нису имали одговор- овде је вероватно сувишно рећи да би већ та сама чињеница, да наводни сведоци не могу чак ни да опишу наводни „узрочник“ њиховог дубоког душевног бола, била довољна за сваки нормалан суд да таква сведочанства суспендује; У овом случају све је било управо супротно од било какве „нормалности“, режимски судија, овде у функцији спроводника „језиве одмазде“ над српском омладином, је бестидно послао ове „неке туђе клинце“ на робијање у Падинску Скелу.

Овде, свако од нас треба да застане и да се приупита- колико је то онда службеника и „политичких комесара“ Б92 доживело „заливски синдром“ и консеквентни душевни бол, док су бездушно качили и калемили, поред кукастог крста, и све друге накарадне симболе и епитете испред имена свих српских патриотских појединаца и организација, који су се нашли „на њиховом путу“ евро-атлантских интеграција!?

 

После обезглављивања српског патриотског покрета Образ, чији вође чаме већ скоро пола године невини у истражном затвору, под образложењем да постоји ризик да са слободе понове недело „одласка на црквену литургију“- и после овог последњег обезглављивања патриотског покрета СНП1389- вероватно можемо да очекујемо следећи „језив“ потез „српског“ правосуђа; И то према породичној и светосавској организацији Двери, тим пре што се та организација дрзнула, поред тога што се јавно декларише српском, да ступи на „српску“, већ евро-атлантски интегрисану, транквилизовану и хармонизовану, политичку сцену, и тиме поремети планове „свих оних којима Србија није у срцу“. Ко ће бити следећи у том „језивом“ предаторском ланцу? То не знам, али бих вам саветовао да када ходате улицом почнете чешће да се осврћете! Ко зна, можда сте управо Ви следећи- Тадићев режим „гладноме“ не верује…

 

Није ми била намера било кога да плашим, и након овог мог приказа наше „језиве“ стварности- питање које се намеће свима нама, бар нама који Србију сматрамо својом отаџбином- јесте што нам је сада чинити? Скептицима бих рекао: Било шта; Све је боље од нечињења. Нечињење, за све нас, значи готово сигурну пропаст. Е, ту се сада појављују неке разлике „техничке природе“ између нас самих, којима је Србија у срцу; Исте оне „разлике“ које смо видели и осетили 10-ог Октобра прошле године.

Тај дан, који је режим искористио као повод за кастрацију српске младежи, сви смо ми доживели слично… На провокативан, вулгаран и неуставан начин су нападнуте наше моралне, духовне, породичне и све друге традиционалне вредности…

На жалост тог дана, иако смо сви делили иста осећања, нисмо сви исто поступали; Ипак, знам да у Србији није било ниједне домаћинске породице, која није „навијала“  свим срцем за хиљаде наших храбрих синова и кћери, који су неустрашиво и у таласима јуришали на Тадићеве преторијанске фаланге, у намери да разбију хомосексуалну „параду срама“ која је тог дана опоганила улице наше престонице.

Дакле сви смо ми навијали, али су само неки од нас смогли снаге и тог дана изашли на улице, пославши недвосмислену поруку „бриселским первертима“, да такве „европске вредности“ неће проћи у Србији- многи други су остали у безбедности својих домова и одлучили да одгледају тај протест на тв екранима. То све може и да се објасни тиме да су многи од нас „претходног дана“ јасно ставили до знања шта мисле о свему томе на  мирном породичном протесту неколико десетина хиљада грађана Србије, и да смо потом ипак били затечени безочном одлуком режима да се оглуши о (на такав начин испољен) већински став свог бирачког тела.

 

Оно што не може да се објасни, то је управо ова наша, у уводном делу напоменута,  национална отупелост, која се овде огледа у: Нашој незаинтересованости за судбину ухапшене неустрашиве српске младежи, од којих многи још и данас труну у режимским робијашницама, и од којих, некима чак прете вишедеценијске затворске казне, и то све због јавно показане љубави према својој отаџбини- У недостатку кокретне солидарне акције са том нашом утамниченом „српском децом“, чији је сваки нови дан у режимском заточеништву шамар целој светосавској Србији;

И на крају у нашој неспособности да сагледамо и схватимо све последице које таква наша индиферентност има, не само за будућност и судбину тих „неких туђих клинаца“, окованих у режимске букагије, већ пре свега последице које ће имати по нас саме и наша будућа покољења.

Ипак још нисмо прошли „тачку без повратка“, и све то може да се промени, не тако лако и не преко ноћи, али може… За почетак је довољно да у себи пробудимо и потом на практичан начин демонстрирамо ту грађанску свест- и то тако што ћемо устати у одбрану људских и грађанских права, не само ових наших младих хероја, већ и свих обезправљених грађана Србије, а таквих је из дана у дан све више. Ако то ми не учинимо данас за њих- сутра ћемо и сами бити „на реду“. Овај режим се храни нашим страхом, покажимо им да се не плашимо!