Пише: Бранко Жујовић

Званична Србија тешко може да објасни чињеницу да Еулекс, мисија ЕУ из плана Мартија Ахтисарија, чије је присуство на КиМ сама Србија призвала, има између осталог и задатак да успостави владавину (албанско-косовског) права на северу покрајине, уместо УЧК (КПС, “Росе”.

…Што је најгоре, та неуређеност нема више никакве везе са Слободаном Милошевићем. Неуређеност српског присуства на КиМ је хронично осведочена неспособност државе. Државе која гаји више евроатлантског оптимизма, него вере у себе.

… Србија је, посредством првог потпредседника Владе(Дачића), изненада озваничила понуду за поделу своје јужне покрајине. Понуда је противуставна и озбиљно се коси са ставовима великих сила.

… Одговор српске стране на албански (САД и ЕУ) изазов требало би да буде квалитативан, а не формалан. Требало би да буде активан, а не декларативан и креативан, а не малаксао. И мала деца у Србији данас знају да је услов за пријем Србије у ЕУ признање албанске државе на КиМ и да ће Србија једнога дана, можда, бити примљена у унију у пакету с том албанском државом.

Илир Деда, ма колико лицемерна била логика његове политичке платформе, очигледно има реалну подршку у Вашингтону и Бриселу за оно што он назива спољном политиком. Подршка реформисаног Ивице Дачића у истим центрима моћи је формална и очигледно је да се односи више на унутрашњу, него на спољну политику Србије

У Србији нико већ читаву деценију не прича вицеве о Албанцима. Уз Мују и Хасу, вицеви о албанској подморници, чији веслачи морају сваких минут и по да изроне како би удахнули, били су некада најпопуларнији.

 Сменили су их на кратко вицеви о Црногорцима. Сада је српски хумор, чије су звездане тренутке многи поредили са енглеским, слабљењем државе сведен на причице о Земунцима из београдских предграђа.

 Свако ко је гледао телевизијски дуел Ивице Дачића и Илира Деде, члана албанског преговарачког тима, сведочио је немоћ Србије и гранитну опредељеност албанске политике на Косову и Метохији. Српским гледаоцима уопште није било до вицева и смеха.

 Млади албански лидер, ма колико његови ставови суштински нелогични били, демонстрирао је смиреност и мудрост змије у амбициозној државотворности. Разлабављеност албанских аргумената, Деда је надокнадио аргументом челичне решености САД и ЕУ да одржавају и афирмишу албанску парадржавност на Косову и Метохији. Та околност, уз хируршки прецизне мисли урбаног младог човека матирала је другог човека српске Владе.

Званична Србија тешко може да објасни чињеницу да Еулекс, мисија ЕУ из плана Мартија Ахтисарија, чије је присуство на КиМ сама Србија призвала, има између осталог и задатак да успостави владавину (албанско-косовског) права на северу покрајине, уместо УЧК (КПС, “Росе”…).

Смешно је у најмању руку, ако не и немоћно, деловао други човек српске Владе, који је уз све деловао и неприпремљено, док је на један незграпан начин покушао да оптужи албанску страну да ова планира да изврши инвазију на српски север покрајине, што је суштински тачно.

Илир Деда мирно је одговорио да је “инвазија” сада задатак Еулекса и да би Београд, када је широкогрудо дао пристанак да Еулекс дође у покрајину и заведе ред по мери ЕУ, могао исти тај Еулекс сада и да подржи у увођењу реда на северу КиМ.

Међутим, контраудар Илира Деде био је поражавајући за српску страну. Он је врло директно саопштио да на северу Косова и Метохије влада безакоње и да оно није у интересу ни једне стране. То је аргумент на који званични Београд на жалост нема одговор.

Београд троши огроман новац за Косово и Метохију, а тамошњи Срби од њега немају користи. Корупција међу Србима на Косову и Метохији је огромна и неуређеност српске државе у њеном ионако оскудном присуству у јужној покрајини сасвим сигурно не одговара ни Србима, а камоли Албанцима. Што је најгоре, та неуређеност нема више никакве везе са Слободаном Милошевићем. Неуређеност српског присуства на КиМ је хронично осведочена неспособност државе. Државе која гаји више евроатлантског оптимизма, него вере у себе.

Србија је, посредством првог потпредседника Владе, изненада озваничила понуду за поделу своје јужне покрајине. Понуда је противуставна и озбиљно се коси са ставовима великих сила. Све и да није тако, јасно је да би разграничење са Албанцима значило само паузу у геополитичком процесу који траје дуго. Пред Албанцима би се отворио нови, политички неуређен, економски слаб и демографски све празнији простор.

Одговор српске старне на албански (САД и ЕУ) изазов требало би да буде квалитативан, а не формалан. Требало би да буде активан, а не декларативан и креативан, а не малаксао. И мала деца у Србији данас знају да је услов за пријем Србије у ЕУ признање албанске државе на КиМ и да ће Србија једнога дана, можда, бити примљена у унију у пакету с том албанском државом.

Илир Деда, ма колико лицемерна била логика његове политичке платформе, очигледно има реалну подршку у Вашингтону и Бриселу за оно што он назива спољном политиком. Подршка реформисаног Ивице Дачића у истим центрима моћи је формална и очигледно је да се односи више на унутрашњу, него на спољну политику Србије.

Митолошки улазак у ЕУ у Србији је фатаморгана еликсира социјално-економске младости или чак чаробног штапића историје. Телевизијски дуел Ивице Дачића и Илира Деде, пред камерама српске државне телевизије, показао је да српска политика не разликује сан о бриселском чаробном штапићу од стварне европске батине, а да је за ЕУ и Милошевићева и Тадићева Србија ипак само Србија.

Уосталом, још само Земунац из вица, када му аутомобил остане без горива, отвори хауби и почне да виче аутомобилу: “Испоштуј ме, барте, испоштуј ме!”, како би аутомобил неким чудом кренуо.

Исто то пред вратима ЕУ виче Србија. (Преузето и прилагођено за Српски Журнал, из Српских Новина-Ц.Г.)