Умно и духовно поробљавање једног народа одвија се и преко језика; уистини, и почиње од језика, и са језиком.

Древни србски мудрац каже, да је боље изгубити земље и градове, неголи језик, неголи иједну једину реч.

Залуд нам земље и градови, ако се ту не чује наш језик.

Посвећени наши владари у древности, чувари Неба и Земље, знали су да су наши, или да ће бити наши, сви они који слове језиком нашим.

Отуда Словени, односно Словесни, отуда и словесност, односно свесност, самосвесност, самобитност, самосвојност. Све су ово освећене, одуховљене, божанским дејством надахнуте и удахнуте речи.

Онамо где се не чује наш језик, онамо ни нас нема.

Језик мора да се чува, да се негује; према језику мора да се има, не само поштовања и поштивања, већ и љубави суште, зато што језик боље од сваке друге уметности обликује душу, како душу појединца тако и душу народа.

Све памћење једног народа јесте у језику његовоме.

Све памћење, и све бивање и битисање.

Кад се на једној земљи, у једноме граду, не чује више наш језик, онда знајте да смо већ изгубили ту земљу и тај град. Можемо ми и даље својатати ту земљу и тај град, али и сами наслућујемо и осећамо да то одавно није наше. Није наше, јер се више не чује наш језик.

Сви наши вековни врази, душмани наши, радили су на затирању нашега писма и језика.

Почињали су са затирањем писма, а потом завршавали са кварењем, прљањем и затирањем језика.

Отуда сви погроми над Србима у двадесетом веку.

Страшни, грозни погроми.

Такве погроме свет још није видео.

И сви ти погроми ишли су од Ватикана и преко Ватикана, тог тартарског, ариманског, змијског гнезда.

Аустроугарска је била извршилац тих грозних злочина које је демонски, сатански Ватикан осмислио.

Германска раса је, такође, била извршилац тих ужасних злочина над Србима, Русима и Пољацима.

Средиште србомржње јесте управо то змијско гнездо, то змијско гнездо кршћана, заклетих мрзитеља свега србског и словенског. Срби ПравоСлавци немају ни једну једину, духовну и умну, додирну тачку са кршћанима, са онима који су вазда огњем и србосеком крштавали.

Кршћанска црква јесте црква вековног зла и мрака.

Њихов криж јесте знамење свих вековних мука и патњи србских.

Освешћен и словестан Србин радије ће бити паганин неголи кршћанин.

Паганин у оном изворном значењу речи, јер паганство означава ону праискону природну чистоту и чедност.

Паганство је, штавише, изнад кршћанства.

Кршћанска црква јесте и женомрзачка и човекомрзачка.

Кршћанска црква у својему устројству, у својему темељу, јесте мрзитељ свега племенитог и узвишеног, свега душевног и духовног, свега праисконог и природног.

У тој цркви човек би од детата видео само лицемрје и лаж.

Лицемерје и лаж оних који су у самоме врху те цркве.

Кроз ту цркву све ове векове, минуле и будуће, провејава метафизичка космичка студен.

Метафизичка космичка студен апсолутне нуле, како би рекао песник и посвећени квантни физичар.

Ближа ми је релегија Белих Индијанаца и Абориџина од религије кршћана.

У учењима Белих Индијанаца и Абориџина има више духовности неголи у свеколиком кршћанству.

А језик мора да се чува и негује, будући да је језик најлепши изданак ВедСрбског Бића и Присуства.

Језик као Биће, као Духовно Биће, живи и дише из дана у дан, из час у час, из трена у трен.

Са појавом ИнтерНета ушле су многе туђице у србски језик. Те туђице не смеју дуго да остану у Бићу србског језика. Не смеју да остану, зато што изнутра разједају србски језик.

Ми морамо да призовемо и у Акаши да пронађемо изворне србске речи за све тврде и одурне туђице вештачког енглеског језика.

Ако то не учинимо у догледно време, вештачки ће језик овладати нама.

Бићемо робовима вештачког језика који нас потире као самосвојне и самобитне личности.

А све то можемо лагано да изведемо, будући да је србски језик веома богат и разуђен, и обилује мноштвом синонима илити сродних речи.

Само да се препустимо машти, стваралачкој имагинацији.

Да будемо своји, јер то и заслужујемо.