(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Седим у врту, на јесењем Сунцу, и тихујем.

Ваздух је проређен, и плаветно-зелен.

Лишће жуто, смеђе, румено, и пурпурно.

Нада мном јата врана, и понеки гавран, у висини, између белих облака.

Гракће из дубине векова.

Гласови одјекују, као да звоне.

Зурим у сваки цвет, зурим у сваку румену и ружичасту латицу руже.

Сваки цвет, сваку ружу, сваку биљку и свако дрво посматрам изнутра, из свог Унутањег Суштаства.

Ништа не посматрам споља, извана – све сагледавам и сазерцавам из дубине Сневајућег Бића.

Све што посмтрам – то сам ја сам!

 

02

Имам дивних пријатеља, са којима могу да разговарам и без речи.

И када ништа не говоримо, ми се слатко испричамо.

Наши разговори су као хаику песма, као пљесак једне шаке, као изненадни лахор у врху бреза и јасика.

Загледамо се у небо преко којега прелећу јата врана и галебова и, већ смо се разумели.

Прича се дешава тамо негде иза свега појмљивог и реченог, иза тишине и ћутње, изван нас самих.

Када проговоримо – речи се расплињују и топе у ваздуху.

Речи лепршају, одлепршају и нестају.

 

03

Радујем се рођењу сваке нове душе.

Кад год чујем да се родило негде једно дете, ја кажем: ово је нова прилика за човечанство,

ово је нова шанса за свет!

Свака нова душа, која се низведе у овај свет, учиниће свет макар мало бољим, лепшим и дивотнијим.

У свакој новој души, налази се зрнце и мојега сна.

Људи су заборавили да се радују – зато су несрећни!

Кад згасне и последњи трачак радости – шта тада остаје од човека?

 

04

Данас ме изненада посети Милан – мој пријатељ Соко са Велебита.

Он ме вазда нечим пријатно изненади, и обрадује.

Са њим могу да разговарам лагано и опуштено – из душе и срца – онако како разговарам с Владаном, или са Сретеном: да разговарам а као да не разговарам – онако као кад сневам или сањарим, негде у осами, на неком пропланку или горском потоку.

Не сећам се о чему смо све причали!

Има тако дивних сусрета, када се не присећаш о чему се причало (јер то и није битно!), али осећаш и слутиш, да се догодио сусрет.

Да, догодио се сусрет!

Тек много доцније, пошто је Милан отишао, сетих се да сам заборавио да му предам поклоне које сам за њега одавно спремио.

И то се дешава!

Кад следећи пут буде дошао, мораћу још на вратима да му уручим оно што је њему намењено.

Да не бих поново заборавио!

 

05

Док ово пишем вама, ја у сновима и машти замишљам сваког од вас, понаособ.

Одувек сам замишљао, и скоро видео своје читаоце.

Никада нисам писао за неке далеке и непостојеће људе.

Свакога сам морао да замислим, да измаштам и, да видим својим унутарњим видом.

Зато што никада нисам себе сматрао важним.

Песник не сме нигда и нигде да умишља да је нешто посебно важан, јер то шкоди његовом песништву, његовој поетици, његовом певању.

Песник мора да пева и пише онако како пије воду, онако како удише ваздух.

Без таштине, без надмености, без сујете!

Да буде само један од многих који певају и стварају попут њега.

 

06

Све више је бесловесних људи.

Све више је људи који по свему наличе на животиње.

То су чопори и крда која глобалисти и мундијалисти воде на кланицу.

Политичари и естрадне звезде – то су све сами дембели и дебили; то је нижа подраса човеколиких бића!

Тај свет мора што пре да нестане!

Мора да нестане,

зато шири одвратан смрад –

не само Мајком Земљом,

већ и оним далеким

звезданим јатима!