(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Сваки ми је дан као један цео, потпун, свеобухватан и заокружен животни ток.

Сваког дана, сваког часа, изнова, и изнова, трагам за Смислом Живота и живљења.

Живот мора да има Смисао, а Смисао мора бити у вишим духовним световима.

Смисао је једно од Божјих имена.

Кад год споменем Бога, увек имам у Свести,

 и у свести – Бога Ствараоца.

Зато што из Божјега Стварања, заиста, Све происходи: и Љубав, и Лепота, и Доброта, и Истина, и Светлост, и Живот.

 

02

Смисао се не налази само једном – једном и, за сва времена.

Не, за Смислом се вазда изнова трага – из дана у дан, из часа у час, из трена у трен.

Смисао је као животни дах, као дисање.

Све дише у свим световима.

Све је дисање.

Не само што бића дишу, већ дишу и творевине, ствари и предмети; дишу и планете, звезде, сазвежђа и звездана јата; дишу и ови лирски записи што се у трену овоме рађају.

 

03

Сваки пут кад стварам поезију и записујем лирске записе, ја тада с вама делим радост Стварања.

Ја вам, у том трену, откривам своју Душу и отварам своје Срце.

Песник није оптерећен никаквим предрасудама овога света, и стога – без зазора, без стрепње, без страха, без стида и  тескобе – открива своју Душу

и отвара своје Срце.

Никада се немојте плашити, ни зазирати, ни стидети, да откријете своју Душу и да отворите своје Срце.

Зашто вам ово кажем?

Зато што ћете само тако сачувати и спасити своју Душу и своје Срце.

Кад год откријете своју Душу и отворите своје Срце, ви тада бивате запљуснути Божанском Светлошћу.

Песнички речено, тада Божанска Светлост уђе у вашу Душу и у ваше Срце, а, истовремено, из ваше Душе и из вашег Срца изиђе Тама.

То се зове божанско дисање.

Удиште Светлост, а издишете Таму.

Тако дише Све у ПраВасељени.

 

04

Древни су били здрави, између осталог и зато, што се никада нису ни стидели ни плашили да октрију своју Душу и да отворе своје Срце.

Сви древни митови говоре о томе.

Ни највећи се јунаци, ни највећи се ратници нису стидели и плашили да покажу своје сузе; да се заплачу и расплачу јавно, пред скупом народним.

У Махабхарати и Рамајани, у Илијади и Одисеји, као и у Епу о Гилгамешу, илити, у србским народним (епским, јуначким) песмама – највећи јунаци, највећи  ратници, не скривају своје сузе, не стиде се својега плача.

Зато су и били здрави!

Савремени је човек тежак болесник, само стога што скрива своју Душу, што скрива своје Срце, што скрива своја осећања.

Што скрива, гуши и потискује – до пуцања!

И отуда сви пуцају, уистини, и буквално пуцају!

Пуцају, јер нису открили своју Душу, јер нису отворили своје Срце.

 

05

Из мојих лирских записа, из моје поезије ви, заиста, знате пуно о мени.

Зато што сам ја у томе што пишем, у томе што стварам.

Песник није лицемеран, те да једно пише, а да друго мисли и осећа.

Песник је усаглашен и усаображен са својим делима – он је сав, цео и потпун у ономе што пише, у ономе што пева и ствара.

Другачије не би ни могао, нити да ствара, нити да живи!

Из моје поезије и мојих лирских записа, можете и више и боље сазнати о мени, него ли из личних сусрета са мном!

Зашто?

Зато што сам ја, сав, цео и потпун, у својој поезији, у својему стваралаштву, у својим сновима и визијама.

У спољноме свету, ја сам само један од вас, један од нас!

У спољноме свету, ја се борим и носим са свим оним мукама и невољама с којима се и ви борите и носите, и с којима сви ини људи овога света боре и носе, кроз све векове, минуле и будуће.