Лирски записи

01

Тугујем за сваким посеченим дрветом.

Јер у сваком посеченом дрвету видим по један свој сан који је у неповрат одлетео.

У људима нема више милости.

Људи нису више оно што су негда били.

Изгубили су чула за лепо и узвишено, изгубили су чедну вилењачку душу.

Људи су постали демонске машине за уништавање сваке лепоте и дивоте на Мајци Земљи.

 

02

Сваког дана око мене посеку по неко дрво.

Тамо где су некада биле шуме, никла су нека дивља насеља, никле су неке аветне грађевине.

Свуда око нас ничу градови без душе.

За људе без душе и градови без душе!

 

03

Обхрва ме туга кад год изиђем на Дунав.

Јече од бола напола пресечена стабла белих и црвених врба.

Из дана у дан, све је мање стабала, све је мање дрвећа, све је мање шума.

Уместо дрвећа и шума ничу брда пластике и смећа.

Толико пластике и смећа свуда око нас!

 

04

Иза овог нараштаја људи остаће само пустолине.

Остаће градови гадови, остаће опустошена Земља.

Лепота се повлачи из света, милост се повлачи из људи.

 

05

Ја сам последњи песник плавих вилењака који сведочи о умирању света.

Али, верујем и знам, да мора да се роди један нови свет, из сметлишта и пепела старога света који ће ускоро нестати.