Дивотној Србкињи, Ј. М. 

 

Само љубављу може да се победи страх.

Ничим се другим страх не може победити.

Страх и љубав јесу два најдубља и најснажнија осећања у човеку.

Сва друга осећања јесу у сенци ових двају осећања.

Страх и љубав – то су два начела, два бића у човеку, два звездана јата, два опречна света.

Страх је толико снажно и јако осећање, да најчешће преплављује сва друга осећања, па и саму љубав.

Песнички речено, страх је бескрајно пространство таме и студени, док је љубав мајушна зубља светлости која све време подрхтава, трепери и лелуја у бескрајном пространству мрака, где без престанка дувају студени ветрови и шибају ледене кише.

Па ипак, та мајушна зубља светлости која се зове љубав, може да нараста и јача, па да се, испрва, претвори у велику буктињу, а потом и у огромно духовно сунце, које ће обасјати и огрејати бескрано пространство мрака и студени.

Како у човековом бићу нараста и јача љубав, тако се и смањује бескрајно пространство таме и студени које се зове страхом.

Страх долази од Космичког Небића, а љубав се рађа из Космичког Бића.

Страх је Рушитељ у нама, а љубав је Створитељ – Живи Бог у нама.

Страх је Хаос, а љубав је Космос.

Како нараста, јача и шири се Космос, тако се смањује, слаби и сужава Хаос.

То су две космичке силе, два космичка и божанска дејства у вечноме рату.

Страх станује у уму, а љубав обитава у срцу.

Отуда вечито ратовање између ума и срца.

Када у нашему срцу нарасте љубав до величине духовног сунца, тада из нашега ума заувек нестаје страх.

Када човек љубављу заувек победи страх, тада се уздиже у ред виших божанских бића.

Онај ко је овладао страхом, бива господарем и творцем властите судбине.

И, не само што бива господарем и творцем властите судбине, већ он заувек укида судбину, прелазећи с ону страну обзорја узрока и последица.