Лирски записи

 

Ми сами стварамо судбину.

Не само властиту судбину, већ свеколику судбину.

Својим мислима, својим сновима, својим осећањима, својом вером и својим делима.

Све што чинимо, и све што не чинимо, то је дејствена, умна и духовна потка за судбину.

Упамтите, судбину стварамо и онда када ништа не чинимо.

Некада само нечињење може више да утиче на нашу и свеколику судбину од самога чињења!

Ја својим мислима, речима, делима и осећањима стварам, истовремено, и вашу судбину; али, исто тако, и ваше мисли, ваше речи, ваша дела и ваша осећања стварају, између осталог, и моју судбину.

Ми смо сви судбински повезани и умрежени.

Сви људи су судбински умрежени и повезани,

И сва бића су судбински повезана и умрежена.

Сви смо ми један планетарни, соларни, галактички и космички холограм; сви смо ми Једна Велика Душа.

Ми својим мислима и осећањима, ми својом љубављу (заиста љубављу!) исцељујемо једни друге.

Иако се не познајемо, иако се никада нисмо ни срели ни видели, ми можено да исцељујемо и спасавамо једни друге на даљину.

Простор и време не постоје за силе и енергије преко којих дејствујемо.

Ми смо сила, ми смо енергија, ми смо дејство, ми смо космос.

Бог – то смо ми, то смо сви ми, то су сва бића у свим световима!

Бог је у нама, у свима нама, у свим бићима.

Бога нема изван нас!

Без нас, без свих бића суштих, гле! ни Бога не би било.

Зато и стоји записано у древним књигама великих посвећеника: богови сте!

Богови смо, а сви ми богови, свеколико мноштво богова – јесте Бог, јесте Дух Стварања, јесте Створитељ.

Између Створитеља и свеколике Његове суште и словесне творевине стоји знак једнакости.

Бог је у нама, и зато ми можемо чуда да чинимо.

То што ми не чинимо чуда, то је наша грешка, наша кривица.

То што не чинимо чуда, а можемо да чинимо чуда, јесте последица нашега незнања.

Ми смо имали та знања, ми смо све то знали, али смо заборавили.

Пре покрштавања, ми смо све то знали, и ми смо све то могли и све то живели.

Не само што смо знали, већ смо и живели знања која смо знали.

Зато и кажем, да су туђинске вере и религије поништиле у нама божанска знања, поништиле у нама галактички, космички и божански програм.

Нас је јудео-кршћанство учинило јадним и бедним.

Онога трена када смо постали јудео-кршћанима, престали смо бити боговима и богињама.

Испали смо из Свести Стварања и упали у Таму Нестварања.

Стварање је Живот и Знање, а Нестварање је Смрт и Незнање.

Тужно је гледати негдашње богове и богиње као последње робље таме и рептилије.

Тужно је гледати негдашње богове и богиње као најпониженије слуге и робове за хлеб земаљски.

Тужно је гледати негдашње богове и богиње, како су се од божанских стваралаца претворили у најбедније потрошаче вештаствених, материјалних и лажних добара на Земљи.

Заборав и незнање јесте наш смртни грех.

Кажем смртни грех, зато што смо напустивши Знање и Стварање сами себе на умирање и смрт осудили.

Ми сами стварамо судбину.

Ми сами стварамо свет и светове.

Ми сами стварамо Бога који нас ствара.

Бог који нас ствара не би могао нас да ствара када и ми Њега не бисмо стварали!

Ово је јудео-кршћанима најтеже да појме, схвате и освесте: да сами стварају Бога који њих (који све нас!) ствара.

Увек и вазда изнова ствара!