Лирски записи

 

Пише: Драган Симовић

Ако нисмо будни, појешће нас рђа.

Тако су говорили Древни.

Свако од нас понаособ, али и сви ми скупа – морамо бити будни!

Бити будан, значи: радити на себи.

Радити на себи, без предаха и престанка, радити из дана у дан, из часа у час.

Да ли је то тешко?

Да, тешко је, веома је тешко!

Али је и лако, веома је лако, у исти мах.

Ништа теже и, опет, ништа лакше од тога.

Древни су говорили: што је тешко, то је лако; што је лако, то је тешко.

Најтеже је најлакше; најлакше је најтеже.

Будан је онај који самосвесно у Божанској Свести живи свој живот.

Онај који бива свестан у Божанској Свести свакога тренутка својега Вечног Живота.

Онај који живи овај тренутак; чији је Свеколики Живот, од почетка до свршетка, само овај тренутак!

Он се никада не замара, зато што је будан.

Он никуда не жури, зато што је будан.

Он је увек смирен, прибран, сабран и усредсређен, зато што је будан.

Будност је друго име за Самосвесност.

Будност је друго име за Посвећење.

Будност је друго име за Бесмртност.

Будни су увек бесмртни.

Не кажем: ни били ни биће, већ – јесу!

Бесмртни су, зато што су будни.

Наша је света дужност да будемо будни, зато што је и наш Створитељ – Будан!

Нико у свету, као и у иним световима, не ужива тако силно, тако дивотно, као Онај Што Је Вечно Будан.