Лирски записи

 

Пише: Драган Симовић

Осећам гађење над свим оним Србима, свеједно да ли су у врху или на дну друштвене лествице, који се према надобудним и бесловесним Западњацима опходе снисходљиво, снебивљиво, сметено и пометено.

Оним јадним и бедним Србима који целивају скуте и задњице медиокритетима и дебелима из Брисела, Лондона, Берлина, Вашингтона и Ватикана.

Не стидим се, јер немам разлога да се стидим (напротив, дичим се својим србским, ведсрбским, хиперборејским и прасловенским пореклом!), већ, како рекох, осећам праисконо гађење над таквима.

Гађење и презрење!

Знам ко сам, знам чији сам и, знам зашто сам – у овом животном, галактичком и космичком току – рођен у Србству, рођен (као!) Србин.

У моје име, у име мојега Рода и Племена, таквима забрањујем, да било шта, пред несувислим и бесловесним Западњацима, уместо нас, и о нама, говоре.

Ми ћемо сами о себи говорити и сведочити, онако како сами знамо и умемо.

Сами ћемо говорити и сведочити – својим делима, својим мислима, својим визијама, својим сновима, својом животном и стваралачком поетиком.

Нас, освешћене и самосвесне Србе, уопште не занимају надобудни и бесловесни Западњаци.

Нас, освешћене и самосвесне Србе, занима Свет, занима Човечанство, занимају далека звездана јата, и несагледна и непојмљива космичка пространства.

Запад нас уопште не занима, јер није ни вредан било каквога нашег занимања!