Лирски записи

 

Пише: Драган Симовић

Ако већ не желимо, или не умемо, да чувамо властиту децу, онда је боље да их не рађамо.

Наша деца, поготову женска деца, постају лак плен човеколиких звери што слободно шетају свачијом и ничијом Србијом.

Србија одавно није држава, у оном изворном значењу речи, и зато родитељи, и буквално, морају да бдију над својом децом двадесет и четири часа без престанка.

Наши ће заклети душмани, који су у овом времену – за разлику од минулих времена – управо у Србији инкарнирани, поморити и затрти и ово мало србске деце што расне Србкиње у ова смутна времена рађају.

Све белосветске парије и палије, сенке и утваре нижих хтонских и мајмуноликих раса, нашле су уточишта у свачијој и ничијој Србији, протерујући, кињећи и трујући ову мањину – све погроме и ратове двадесетог века преживелих – расних и самосвесних Срба.

Све оно што је обагрено и бесловесно – у крдима и чопорима – лови, силује и убија расне србске девојке –  без стида, срама и страха – јер зна, преко својих животињских чула осећа и зна, да у расрбљеној Србији сваки злочин над Србима може слободно, без казне и одмазде, да прође.

У Србији тренутно борави више од два милиона оних сеновитих бића, бића из мрачних хтонских светова, која никакве везе немају са Србством и Србијом, а чији је једини задатак (задатак по налогу западног невладиног олоша и шљама!) да и ово мало србске деце поморе и затру.

Зато, србски родитељи морају, и буквално, да, без престанка, бдију над властитом, поготову женском, децом!