Лирски записи

 

Рекао сам већ, да ја пишем, превасодно, за ону мањину (по мојим унутарњим проценама, то је свега седам посто) расних, по крви и духу расних, Срба Хиперборејаца.

О оним другим Србима нити желим, нити, пак, умем да пишем, из простог разлога, што њих и нема у мом видном пољу.

Не могу да пишем и певам о онима који живе без достојанства, без части, без самосвести, без етике и естетике, без икаквих унутарњих, душевних и духовних вредности.

Не може бити цењен и поштован онај који не зна ко је, чији је, одакле је пошао и куда иде!

Не може бити цењен и поштован – не само у свету, већ ни на дому своме! – онај који презире свој народ, свој род, своје племе, своје претке и своје богове, свој језик и своје писмо.

Не може бити цењен и поштован онај који је издао свети завет, древну веру, предање, мит, племе и род.

И, не само што неће бити цењен и поштован, већ ће такав свуда у свету бити презрен до скота; презрен како по хоритонтали тако и по вертикали!

Шта значи, бити презрен по хоризонтали и вертикали?

То значи, бити презрен од савременика (хоризонтала), а онда и од предака и потомака (вертикала).

Тај није умро само у времену, већ и у вечности!

За наше Древне, издајство је било страшније од смрти.

Онај који би издао род и племе, у Древних би био изгнан из племена и исписан из књиге живота.

Он би за свеколики род, за свеколико племе био, заувек, мртав човек.

Његово се име ни у његових најближих сродника, нити у његових потомака, никада више не би споменуло.

Он напросто није дошао, он није рођен, он није нигда био!