Лирски записи

 

Да сам противуречна личност, то сам још у раном детињству осећао, а потом и схватао.

Противуречна личност уздуж и попреко, као и на свим пољима присуства и постојања.

Као дете, био сам коштуњав, мршав и слабашан; мало сам јео, а и то мало што бих јео, било је некако узгред и мимо реда и правила.

Али, истовремено (будући да сам растао у високим брдима и горама), могао сам да се испењем у највише стене попут дивојарца (а то и јесте мој астролошки знак!), да се испењем под снежне врхове, тамо где ниједно друго дете није ни могло ни смело да приступи.

Кажем, био сам крхке грађе, слабуњав, коштуњав и мршав, а могао сам, са седам година, да препешачим тридесет километара, а да се не уморим.

Своју слабост и немоћ, ја сам побеђивао пешачењем, пењањем уз стене и дрвеће и, пливањем.

Волео сам воду, волео сам да пливам попут рибе.

Пливао сам у брзицима и вировима, пливао уз матицу у брзим и хладним планинским рекама, пливао понад и подно горских слапова.

Од детета сам осећао некакву тајинствену и онострану космичку везу са водом.

Вода ме, поготову вода планинских потока и река, напросто смирује и исцељује.

Довољно је, некада, да само чујем жубор горског потока и, да се осетим као да сам поново рођен.

Не знам како, али ја сам већ пре поласка у школу умео да медитирам и тихујем, да се у трену повежем са Бићем Природе, да се препустим Бићу Природе да ме лечи и исцељује.

Све немоћи своје крхке грађе, свог физичког тела, ја сам побеђивао преко Бића Природе.

Од Бића сам Природе добивао и снагу, и силу и енергију да бих ојачао, да бих очврснуо своје земаљско тело.

Од Бића Природе и од Света Вилењака.

Вама, који нисте расли у Девичанској Природи, попут малог Индијанца, све ово, можда, чудно звучи, али, ја сам још у најранијем детињству упознао Свет Вилењака, и, тај Свет је, за мене, стварност као и стварност овога света.

Са силаском у град – будући да нисам могао више да, изравно и у трену, успоствљам везу са Бићем Природе – моје физичко тело је почело поступно да слаби, те да губи ону крепкост и свежину коју сам стицао боравећи у Девичанској Природи.

Градови су сисачи, вампири, како животних сокова, тако и космичке животне енергије.

Збијена, и густо насељена места, убијају не само физичко тело, већ и сва она друга, танана душевна и духовна тела, преко којих смо и повезани са Језгром Космоса, са Бићем Природе.

Али, кад из другог угла сазерцавам свој унутарњи пут, онда могу и ово да кажем: да нисам сишао у град, те да сам остао у Девичанској Природи, никада, вероватно, не бих дошао до ових космичких знања и сазнања – ко то зна!

Док на једној страни – губиш, дотле на другој страни – добијаш.

Заиста, нема добитка без губитка!