Лирски записи

 

Има једна од великих заблуда, која је ушла дубоко у народе, а што је, опет, проузроковано идиотском дарвинистичком теоријом, да увек бољи, снажнији и јачи преживљавају, а да се, на другој страни, губе, умиру и нестају – гори, немоћнији и слабији.

Са становишта тајне духовне науке ствари посве другачије стоје.

Истина је, што се човечанства и раса тиче, да најбољи, најснажнији и најјачи увек први гину, умиру и нестају, а да јадни и бедни, нишчи и никоји опстају и преживљавају.

Срби су најбољи пример за ту тврдњу.

У Срба су, кроз векове, у свим походима, у свим ратовима, увек и вазда први гинули и нестајали они најбољи, најхрабрији и најплеменитији, а увек је преживљавао изрод, олош и шљам.

У Срба је, без сумње, све време вршена обрнута, изокренута и негативна селекција која је вавек ишла на руку највећим србским душманима.

У двадесетом веку скоро да је изгинуло све оно вредно, узвишено и племенито у Србству, а преживеле су само парије и палије.

Овај нараштај Срба – то су потомци парија и палија србских из двадесетог века; потомци ратних профитера и лифераната; потомци олоша и шљама који се скривао женама под сукњу.

Сад вам је јасно зашто је овако јадан и бедан овај нараштај Срба, зашто пристаје на све уцене атлантиста, гуштера и гмазова са Запада.

Ови Срби, морамо то рећи гласно и јасно, немају никакве везе са хиперборејским, ведским и аријевским Србством.

Преживала је само последња србска и балканска фукара, која је запоседнула све србске земље и градове.

Београд одавно није престони град дичних аријевских, ведских и хиперборејских Срба, већ је постао стециште белосветских штакора, рептила и гуштера, као и свеколике балканске фукаре, балканских и европских парија и палија.

Над овим нараштајем Срба, сваки расни, освешћени хиперборејски Србин мора да осећа гађење.

Да ме не бисте прогласили за лицемера, рећу ћу вам, да често осећам гађење и над самим собом.

Осећам гађење над самим собом, зато што, можда, нисам заслужио да носим име и презиме својих дичних, племенитих, хиперборејских предака.

Оних дичних и божанских предака који су у себи помирили живот и смрт, који су између живота и смрти ставили знак једнакости, и вазда и вавек, бивали у првим борбеним редовима, не страхујући за живот, не бојећи се смрти.

Не само што се нису бојали смрти, већ су певали смрти, скоро призивајући је.

Призивали су сјајну, дичну, узвишену и бесмртну смрт на страшноме месту, на бојишту и разбојишту, не мислећи о себи и својему животу, већ размишљајући о ономе што бране, о онима које морају, по сваку цену, да одбране.

Колико сам се пута, за топлих звезданих ноћи, загледавши се у дубине звезданих јата, запитао, да ли сам ја – ја овај и овакакав какав јесам! – достојан имена и презимена својих дичних предака, посвећених и светих србских, аријевских и хиперборејских ратника!

Да ли сам?!

То питање ме прати од ране младости и пратиће ме до скончања у овоме свету и у овоме животном току.

https://www.youtube.com/watch?v=4_hAcW-vkns