Лирски записи

 

Наиђе време кад цела Васељена болује.

Кад болују планете, сунца, звезде и звездана јата; време кад пате и болују сва бића и сви светови.

Нису људи по природи својој зли, већ наиђе време када људи бивају зли; као што, опет, наиђе такво време, када људи желе – или, напросто, морају! – да буду добри.

Можда је праузрок наше патње у томе, што ми свет сазерцавамо са својега – и само са својега! – становишта.

Можда би требало, да свет повремено сазерцавамо и са становишта Великог Бића Васељене.

Могли бисмо – сазерцавајући свет са једног вишег становишта – и овако да се запитамо: Да ли Велико Биће Васељене има такав однос према добру и злу; и, да ли у Свести Великог Бића Васељене уопште и постоје тако строго разлучене супротности и опречности, као што су – добро и зло, лепо и ружно, светло и тама, љубав и мржња?!

Јер, ако смо сви ми – са свим бићима и световима, са свим планетама и сунцима, са свим сазвежђима и звезданим јатима – Једна Целина, Једна Потпуност, Једна Свеприсутност, Једно Биће, Једна Свест и Једна Свесност, онда су и добро и зло, онда су и лепо и ружно, онда су и светло и тама, онда су и љубав и мржња, гле, само различите пројаве Једног Те Истог, а то Једно Те Исто мора да има, зацело, како Лице тако и Наличје!