Лирски записи

 

На Јариловдан (6. цветња) пре седам тисућа петсто двадесет и три године, догодила се Велика битка на Пурпурној висоравни СрбИрије, када је звездана раса, чији су потомци Бели Срби, победила крволочну мајмунску и гмазовску расу.

По древном ведском и хиперборејском предању, војску звездане расе предводио је Јарило, божански ратник, потомак галактичких Ура, који је својим огњеним копљем и Перуновим муњама усмртио Змијолику Неман, која је стајала на челу мрачне гмазовске и мајмунске војске.

Од те Велике битке, наши су божански преци, посвећени ратници Светлости, почели изнова да броје године – назвавши потоње време Новим добом – по Свароговом КолоДару, како би се, вазда и навек, у знак благодарности, прослављало име бога Јарила.

У већини савремених извора о Јарилу, најчешће се прећуткује (поготову у јудео-кршћанским летописима) да је Јарило – поред тога што је бог пролећног бујања и плодности – између осталог, и бог рата у свих племена и родова древних, ведских и хиперборејских, Срба.

Ту Велику битку на Пурпурној висоравни, опевао је посвећени песник и риши Бојан Ор Стрибор, у спеву под насловом Бели Ури у Великом Светом рату против Црвеног Змаја; спев који је потом азбуком србицом исписан и изрисан на кедровим таблицама; тако да се, кроз све доцније летописе – посвећених рисаца, ришија и песника –  уместо Бојановог спева, спомиње Кедрова Књига која је, како кажу тајинственици, некамо нетрагом нестала из Звезданог Храма.

А Звездани Храм бејаше књижница и ризница Светих Ура, богатија и већа од Александријеске библиотеке, како нам потоњи летописци, кроз столећа и тисућлећа, сведоче у својим тајним књигама, свитцима и летописима.