Има неких, никаквих сати, када ништа не иде. То су сати када нешто желим да кажем или напишем а не излази ни једна једина, не паметна, но нормална реч, камо ли реченица. И начудити се не могу. Преплави неки осећај / неосећај, за како ти кажеш, казивање. Желиш- а не можеш!
И шта се ту деси? Како одједном да човек жели да нешто каже а не може јер не зна да пронађе ниједну реч. Као да никада у животу говорио није или као да никада у животу мислио није.
Како се то догоди, да се одједном нађеш у неком празнилу? Где год погледаш, нема ничега? Ретко се овакви тренуци догоде мени али ево, данас трају. Трају већ пар сати. Умор ли је то? Не знам о чему се ради!
Хтела сам да напишем нешто у коментарима код тебе али није било речи. Управо си ти о томе и писао! И ево седим у својој соби а као да је сео неко непознат. Себе не могу да препознам, не могу да нађем. Где ли се изгубих? Само да не траје дуго!