Лирски записи

 

Има тренутака кад ничему и никоме не ваљам.

Кад не ваљам ни себи ни ближњима.

Кад сам тежак као црна земља.

Има тренутака кад ништа не знам, ништа не могу и ништа не умем.

То ми се, од детета, вазда и увек дешава у преподневним часима.

Од изласка Сунца до поднева, гле, ја сам обична врећа меса и костију.

А чим Сунце мине про зенита, ја почнем снова да се рађам.

И што се Сунце више приклања заласку, ја бивам све ведрији, орнији и чилији.

У сумрак, у сутон вечерњи, моја душа већ пева од неке праисконе радости, милине и дивоте.

Ноћи су посве моје.

За мене је ноћ оно што је за многе дан.

Све што сам вредно створио (ако је ишта од тога вредно!), створио сам ноћу, под звезданим небом.

Звезда, сазвежђа и звезданих јата никада се нагледати не могу!

Док зурим у звездано небо, имам дубоки осећај, да сам се вратио у завичај, у празавичај, да сам се са далека пута вратио на родну груду.

У свакоме дану – не само песнички, већ и буквално – и умирем и снова се рађам, по ко зна колико пута!

Ноћу сам чиста душа, и чист дух.

Ноћу нисам у овоме свету, но у тајинственим оностраним световима.

Само ме танушна сребрнаста светлосна нит, преко једне тачке на потиљку, повезује са овим видљивим, вештаственим и материјалним телом.

Без те сребрнасте светлосне нити, ја бих се, вероватно, заувек откачио од овога света.

Одувек сам имао осећање, да сам залутао у овај свет, да сам се неком – да ли својом или туђом – грешком појавио у овоме свету.

У раном детињству, нисам могао да схватим и разумем шта се са мном дешава.

А онда су ми, неки видовити људи, рекли да је то отуда што припадам вилењачком роду.

Јесам човек, али и нисам човек; више сам вилењак него човек.

Дешава се, ето, да понеки вилењак залута у овај свет, а онда се целог свог живота мучи да се навикне и привикне на овај свет.

Навикавање и привикавање на живот у овоме свету не иде лако.

Мучно је и болно.

Сви смо ми различити, и свако је од нас посве другачији.

Некога у овоме свету одржава енергија Сунца, некога енергија Месеца, некога енергија Земље, а мене – мене у овоме свету одржава енергија звезда, сазвежђа и звезданих јата.

Зато ја у својој поезији најчешће и певам о звездама, сазвежђима и звезданим јатима.

То је моја благодарност, моја благодарна песма, бићима и божанствима која ме проводе кроз овај свет, која ме чувају и спасавају у овоме свету.

 

(ПЕСНИЧКА РАЗЈАСНИЦА УЗ ОВЕ ЛИРСКЕ ЗАПИСЕ)

Данас ме походи мој врли пријатељ, велики посвећеник на тајинственим унутарњим и оностраним путима, Драгослав Бајагић из Шведске.

Најавио ми је посету још одавно, и ја сам радосно, све време, ишчекивао сусрет са драгим ми и милим гостом.

И шта се догодило?

Мој врли и драги пријатељ, превидео је или пречуо, моју напомену, да ме посети у залазак Сунца, када бисмо могли, из срца и душе, да диванимо до у глуво доба ноћи.

Појавио се у преподневним часима, у тренутку кад ја не ваљам никоме и ничему.

Онај истински сусрет, и онај истински разговор, наравно, није се догодио.

Срећа је што ја имам пријатеље који ме посве схватају и разумеју, па ми никада ништа не замерају, као ни ја њима.

Пријатељи морају да се разумеју, да се осећају и срцем и душом и духом, да би се то њихово пријатељство уздигло на највише душевне и духовне ступњеве.

Договорили смо се, мој врли пријатељ и ја, да се поново састанемо у мојему врту за тиховање – овде на левој обали Дунава – али, у поподневним и вечерњим часима, како ћемо обојица бити припремљени за размену мисли, замисли, промисли, осећања, енергија, снова и визија.

Пријатељи су само они који се, без сувишних речи, у свакоме трену, искрено и истински, срцем и душом, посве разумеју.