Лирски записи

Небо је плаво ко некад; облаци су бели ко некад; поља су зелена ко некад; птице певају ко некад.

Све је исто ко некад, као негда давно.

Природа се сама исцељује и обнавља.

Природа ће победити људе-змије, људе-мајмуне и људе-звери.

Природа је моћна, и свемоћна.

Људи су патуљци, људи су кепеци, људи су сенке и утваре.

Некад ми се чини, да су људи највећа поган овога света.

Говорим о људима, а не о човеку!

Човек не припада људима; човек је изнад и понад људи.

Између човека и људи, гле! разлика је као између Неба и Земље.

Човек је само оно сушто биће које је пробуђено, самосвесно и самобитно.

Све што није пробуђено, самосвесно и самобитно – припада људима!

Разлика између човечанске и људске расе већа је него између Неба и Земље.

Ово што сам написао, разумеће само Бели Срби Хиперборејци.

Уосталом, све што пишем – пишем за Беле Србе Хиперборејце!