Лирски записи из Акаше

Не желим и не умем да причам о својој вери.

Јер моја вера – није вера, није религија, није духовност.

Моја вера је тајна, тајинство, мистика.

Нешто што је скривено у дубинама унутарњих светова.

Нешто што надилази и превазилази све приче, све списе, све књиге.

Нешто што извире из тишине и што увире у тишину.

У тишину времена, у тишину векова, у тишину вечности, у тишину бескраја, у тишину живота и смрти.

Моја вера је као поезија.

Али, не поезија од овога света, већ поезија која се ствара у ПраВодеану Живота, у Језгру Душе Васељене.

То је поезија коју не стварају речи, но флуид и етар у поткама речи, флуид и етар с ону страну речи, с ону страну гласа и звука, флуид и етар у дубинама тишине и шутње.

Поезија се не пише и не казује, поезија се рађа у тишини и шутњи.

Оно што називамо поезијом у свету, гле, то и није поезија!

Поезија је немушта.

Поезију ствара Немушти Дух Васељене, Немушти Дух Богова.

Поезија овога света јесте ругање Бићу и Духу Поезије.

Поезија се не ствара у Овостраном, него у Оностраном!

Између моје вере и моје поезије стоји онострани знак једнакости.

Ни о једном ни о другом не желим и не умем да причам.

Када ме људи питају, ја им одговарам да не знам ни једно друго, кажем им да не разумем и не схватам ни једно ни друго.

Кажем им  искрено, и истинито!