(Једној Дивотној Белој Србкињи

из Републике Србске)

 

Већ неколико дана,

кад год изиђем на свете воде Истера,

и седнем на напуштен чун

 спрам залезећег сунца,

слети ми вилин коњиц

на леву руку,

и нешто ми нечујним шаптом

и климањем пурпурне главице,

као и лепетом танушних

сребрнастих крилашаца,

 тајинствено и дивотно шапуће.

Шапуће ми, гле,

и немуштим језиком открива

тајне из оностраних светова,

тајинства из света

 духова и вилењака,

 јер, вилин је коњиц,

по веровању сибирских племена,

гласник и благовесник

из тајинствених и оностраних

светова духова,

 вилењака,

вила

и божанских предака.

У таквим тренуцима,

не само да осећам већ и видим,

 како сам тајносано повезан

са милим и дивотним бићима

из виших и оностраних

божанских

и вилинских светова.

(На светим водама Истера,

у жуту и румену јесен, 7524.)