Оливера Лола Аџић: СЛУТИМ ДА ЋЕ СКОРО…
Слутим да ће СКОРО….
пре првих снегова…
проплакати бистри потоци,
набрећи жиле горске,
прокапати из голих брегова
из ледних извора ,
устати полегле тарабе сеоске,
управити нахерени градски оџаци,
црне ижврљане табле школске,
за обалама ступити врбаци
и гнезда пуне брестова крошње,
ступити камене стазе колске,
поћи девојачке спреме и ношње,
њиве родне благородне закорачити,
опасати ремен сироти тежаци,
прела, гусле и муке паорске,
за прса пред пуком испредњачити,
и кренути за њима вити шљиваци,
бистри потоци, јасике и брзаци….
Слутим да ће СКОРО …
искриљени,
из чедних, завештајних
дубина земље србске,
пуне вирака, лагума јатака,
похрлити хитри, из шпиља
крзани трном оструга, кроз трске,
сред драча и опорог грког биља,
пречишћени од наноса честица,
сколити се низ чуке вршке,
окађени миром смиља и босиља,
са стотинама кресница,
на врховима жустрих табана,
туште врлудавим богазама,
шумским брдским стазама,
у торбацима крст и џебана,
слутим да ће СКОРО….
стрелом безброј скровитих пречица,
из тмине без жиже, мрске
расковати стеге хиљаде речица,
спутане оловом стегова,
испливаће бодежа дршке
што памте јарост ага и бегова,
изрониће мутних векова окови,
стена гранитних стогови
саковани у камену клесани бокови,
балзалтом ћутања заветовани,
завером столетних шкриљаца
слутим да ће СКОРО…
размамузати се робље,
сем у искре згаслих свитаца
коме не дадоше прије
да упре капљу погледа у Сунце што трепти,
што се смије
што жаром срце грије…
из дубина небески’ свети’
слутим да ће СКОРО….
пре грабежљивог пира,
пре него крену олује и буре,
пре него се спусте огладнели,
несите губице зверови,
реског очњака,
низ планине суре да се сјуре
низ кланце дивљи пома’нитали керови,
вукући с собом ланце,
и рђом окапале катанце
Баш-Челикових одаја,
што глађу курјака из утробе, грабе, журе
да кољу благо, питомо и кротко ….
слутим да ће СКОРО…
веном тврдом горском,
сваком капљом се слити
Морава, Дрина, Ибар и Сава,
Пчиња, Штира, Јадар и Млава
Вале бесне покором свити
Ђетиња, Тамнава, Брзава
Власина, Увац и Ресава
у силину плаховиту збити,
и слогом красном ородити
Лепеница, Рашка и Дреница,
Увац, Рзав, Караш и Бистрица,
Набујалу реку Србску,
Жустру, виловиту салити,
и роморе своје разлити
да надгласе тмулу ноћну јеку,
У ХУКУ СИЛНУ!, најсилнију у веку!
слутим да ће СКОРО….
пре првих снегова…
избујала из потока, јаруга, брегова
вировима уврила србска река
Са собом понети све јалове руде,
Посне земље, и отпада спруде,
И трула дебла на путу нека,
звери што међ’ људима ходе,
џелате што праведнима суде
Наметне, рђаве и худе
и оставити нам мирне воде,
благу децу и кротке људе.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Нека буде!
Љубав дође и тама прође.
Још треба малко почекати да светло спере отрове са земље.
Љубав дође – тама прође!
Песма је прелепа!