Прије двадесетак година, срушили смо стару кућу која нам је стајала у дворишту. На иницијативу млађег женскиња, ради простора за цвеће, тује и друге џиџу-миџе које се не трпе са старим кућама и старим временима… Поред две новије, заузимала је простор у дворишту, и некако била сувишна. Или смо ми били незнавени, недовољно разумни да схватимо, да бар тих успомена никако не може бити сувише.
А није се дала. Кров смо некако и скинули, циглу повадили, али… Остадоше греде, тесане ручно, од срца дебеле граничевине, спојене у чврсту конструкцију. И то без једног јединог ексера. Неком волшебном техником, када су мајстори били попут чаробњака…јок к’о ови данас. Свака шуша купи бушилицу, чекић и ренде, па оде у столаре. Зато нам и шкрипе столице, к’о неподмазана капија. Куд ја одо’…
А била је то повелика кућа. Истина, имала је само две просторије, али у обе си понаособ могао коло водити. А испод подрум. Тај мирис никада не могу заборавити. Дуње, јабуков цвет или мирис пролећне кише те сацекају како наминеш у овај храм вина и ракије.
Памтим је и по двоја врата, и по специфицној причи зашто је то тако. Прича је повезана са поштовањем и кумством, и далеко је од данашњих дана. Кажу, једном се у тој кући напише вина, заједно, домаћин од Марковића љуљачанских и кум од Поповића из Белог Поља…У нека доба, кум устаде, рад да пође напоље, па удари право на зид. Зачуди се домаћин, неки мој чукунђед, па упита:“Куме, ти удари у зид?“
Слеже кум раменима, па одврати:“Ето куме, учинило ми се да овде беху врата.“
Погледа га домаћин, па рече:“Нису куме ту, но тамо, на другом крају. Али, кад ти кажеш, од вечерас ће и ту бити врата. Жено, дај будак и мацолу!“. До ујутру, домаћин проби зид.
Те ноћи, ради кумства, наша кућа доби још једна врата. На њих је, педесет година касније и побегао један од укућана, када га је тражила Титова ОЗНА.
Сада, тамо где беше кућа, стоји гола ледина, истина, засијана енглеском травом. Лепо се трава зелени, али слабо памти и чува успомене. Ваљда је тако Енглези научили.

Данас срушисмо кућу,
била је стара,
без грама цемента и цигле,
од набоја и плеве, кровињара.
Их, што је иш’о пос’о,
развалисмо кров за трен, олако,
пљуштала је ћерамида к’о киша,
а деда је гледао и плак’о.
Јá, луда човека,
Бог га не убио,
на блатњаву је земљу клек’о,
па је сваку црепљику љубио,
сузама их умив’о,
куп’о и залив’о.
Па још кад зидове маљем оборисмо,
к’о да њега у срце погодисмо,
задрхта само и главу спусти,
па се к’о пред привиђењем прекрсти.
Е, баш су незгодни ови стари,
тешки, брате, к’о планина.
Мисли, ако се родио у овој чатмари,
оженио и добио три сина,
да може за вјеки вјеков да служи,
да нам двориште квари и ружи…
А имамо кућу, права дивота,
па зар да нас буде од људи срамота,
због ове руине?
Та ради ње нас и прате гласи,
да бесмо убоги сиромаси.
А кад не буде ове рушевине,
па ни камен од ње не остане,
ваљда ће по селу шапат да престане,
и признаће нас за газде и домаћине.

(село Љуљаци у Гружи)