Драган Симовић: Женско Начело
Лирика вечног тренутка
Србство се спасава кроз Женско Начело, кроз Србкињу.
Зато што се у Жене лакше отварају више, божанске чакре, зато што је Жена мање поробљена умом, интелектом.
Мушко Начело је оптерећено и поробљено умом, интелектом, те се стога у Мушкарца теже отварају више, божанске чакре.
Да би се посве отвориле више, космичке и божанске чакре, Човек (Човечица) мора посве да изиђе из ума, из интелекта.
Народи у којих је поробљено Женско Начело, народи у којих је спутана и поробљена Жена, вртеће се још дуго у Самсари, у Вртлогу света омаја и опсена.
Женомрзачке религије, религије Пустиње јесу магијски наум Црнобога-Таме, да би се Човечанство држало у Тамници Света.
Једино Ведска Вера Белих Ура (коју неосвешћени називају Паганством) посве ослобађа Жену свих окова и стега Црнобога-Таме, ослобађа је Самсаре, Вртлога овога света омаја и опсена.
Јер, тамо где је Човечица поробљена, и Човек је роб, само што тога још није свестан.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Сима Пандуровић: ЖЕНА
Jа сам своју душу у твој живот прен’о
И све твоје мане, грехе и врлине
Заволео тамном страшћу, драга жено,
Страшћу ради које живи се и гине.
Ти си светлост моје радости и туге
И молитва чиста срца у самоћи,
Радост мојих снова у бојама дуге,
Вера мога бића у дану и ноћи.
Кад причешће дође душе коју звона
Зову вечном царству чистоте и мира,
Ти си моје вере велика Мадона
Пред којом се цели из светог путира.
Што живимо дуже, везани смо чвршће.
Ти си тамна тежња нагона и жуди
И разблуде моје, кад на мени дршће
Све, а похота се почиње да буди.
Кад инстинкт са свешћу стане да се бори,
Кад се вани проспе месечина бêла,
Црвен пламен мојих страсти увек гори
На грешном олтару твог мирисног тела.
И сто тамних веза у нама се спаја:
Веза раних снова о вечној лепоти,
Веза нашом децом, радости и ваја,
И перверзне страсти и душе и плоти.