Потајно сам послао искру из своје душе

Кроз простор да нађе кут у њеном оку

Да се скрије ту као тајни траг

Да јој голица срце и пробуди пламен

Одавно смо на истоме путу

Тек невидљиви вео

Дијели нам стране по којима ходамо

Али исти је циљ

 

Једно је језеро од сребрних капи

У којем ћемо срести једно друго

Тамо је оно

Чека

А из његове дубине допире звук

Као зов

 

Ту ћемо се наћи

Ту ћемо се срести

И заплесати скупа сред чисте љепоте

Искра из њена ока полетјет ће спрам космоса

У само средиште Творчева срца

И настаће један нови живот

Универзум ће синути од радости…